Autor ove priče, objavljene 1986. i nagrađene iste godine nagradom Žabuti, rodio se u Santosu 1942. godine, a od 1964. živi u Sao Paulu.Još od malena, bajke su imale ogroman značaj za njegovu mašt, tako da je stvaranje Ružnice i istovremeno odavanje počasti svim veličanstvenim junakinjama kao što su Snežana, Pepeljuga i Zlatokosa, predstavljalo je za njega pravo uživanje i ogromnu čast. To je bio njegov način da im se oduži.Pedro Bandeira oduvek sebe smatra dužnikom ne samo Monteira Lobata, Šarla Peroa, Jakoba i Vilhelma Grima, Hansa Kristijana Andersena, Ezopa i La Fontena, već pre svega starih pripovedača iz naroda. Žena čija imena istorija nije zapamtila, ali koje su se, iako nepismene i veoma siromašne, služile svojom maštom kako bi zagrejale srca dece u hladnim noćima dok napolju zavijaju vetar i vukovi, kada san, zbog gladi, siromaštva i siromaštva i surove zime, ne bi dolazio na oči.Tako je nastala književnost za decu: iz ljubavi tih čudesnih žena, siromašnih i nepismenih, koje su izmislile ove predivne priče kao utehu za bol gladi, za očajanje siromaštva, za strah od zveri, za promrzli drhtaj, za uvek prisutan strah od smrti. Zbog toga je književnost za decu najnežnija umetnost: ona je uteha pred hladnoćom, glađu, bedom i smrću. Književnost za decu predstavlja Život i Nadu!