Natalija Obrenović, rođ. Natalija Petrovna Keško (Firenca, 1859 – Pariz, 1941), srpska kneginja i kraljica, žena Milana Obrenovića IV, jedna od najtragičnijih kraljica u novijoj srpskoj istoriji. Rođena je u porodici bogatog ruskog spahije Petra Keška i njegove žene Pulherije Sturza, rumunske plemkinje. Mlada je ostala bez oca i majke, pa je o njoj i njenim sestrama i bratom staranje preuzela njihova rumunska rodbina. Iako su postojali pregovori s ruskim dvorom da se knez Milan oženi nekom ruskom princezom, 17. oktobra 1875. godine oženio se Natalijom Keško, koju je upoznao u Beču, po preporuci i savetu svoje majke, rumunske princeze Marije Katardži Obrenović. Mladi bračni par smatran je za najlepši vladarski par u Evropi toga doba. Kneginja, a od 1882. kraljica Natalija rodila je 1876. sina Aleksandra, kasnije kralja Srbije (od 1889. do 1903), i Sergeja, koji je umro pet dana po rođenju. Usled političkih i privatnih razmimoilaženja razišla se sa kraljem 1886, a 1888. i zvanično razvela, ali je taj razvod bio neregularan i kasnije je poništen. Iako je bila izuzetno popularna u narodu, posle abdikacije Milana Obrenovića u korist svog maloletnog sina Aleksandra, bila je prisiljena da 1891. napusti Srbiju na pritisak dvorskih krugova, ali je do formalnog pomirenja sa Milanom došlo 1894, kada su po stupanju njihovog sina Aleksandra na presto oba supružnika primljena ponovo u kraljevski dom. Posle ženidbe kralja Aleksandra nekadašnjom Natalijinom dvorskom damom Dragom Mašin 1900. godine duboko se razočarala, zauvek napustila Srbiju i godinu dana kasnije primila katoličku veru i zamonašila se u manastiru Berk sir Mer u Francuskoj, gde je živela do kraja života, gotovo pune četiri decenije. Svesrdno je pomagala ženska društva i pokret za emancipaciju žena u Srbiji, bila pokrovitelj čuvene Više ženske škole u Beogradu ali i mecena mnogih umetnika, slikara i pisaca, i angažovala se u pomoći ranjenicima i ratne siročadi iz srpskih oslobodilačkih ratova sa Turskom i Bugarskom. Kasnije, i pored zatiranja dinastije Obrenović i zločinačkog ubistva njenog sina Aleksandra i njegove žene kraljice Drage u Majskom prevratu 1903, iz Francuske je pomagala Srbiju u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Bila je veliki dobrotvor i svoja imanja testamentom je zaveštala Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama – zadužbinama Obrenovića. Posle Drugog svetskog rata, međutim, njena bista je uklonjena iz aule Beogradskog univerziteta. Pored Uspomena i obimne prepiske na francuskom, napisala je i pregršt aforizama i dve novele na spskom jeziku. Sahranjena je na groblju u Lardiju, 40 kilometara od Pariza.