Jasmina Milovanovic

Prica o zemlji i moru je zapravo prica o ljubavi. Nema nama razlike izmedju to dvoje kada nas ona povuce. Jer, kome je bitno da li je oko njega kopno ili voda? To su samo elementi koji su tu sticajem okolnosti i uzimamo ih zdravo za gotovo, prirodno, najnormalnije. I smrt i druge vrste fizickih odlazaka deo su zivota i ljubavi, pa i njih moramo prihvatiti nekako bez besa i srdzbe. Ali, kako to postici? Nije svako sposoban da pronadje mir u dusi kada ga napusti osoba koja je deo njegovog zivota... Nisu svi razvili osecaj (nazvacu to tako) da je ta osoba uvek sa njima, ziva ili mrtva i ne mogu da se pomire sa cinjenicom da je to tako moralo da bude. Uvek i svuda ce traziti i videti krivce. Neki ce bezati sto dalje od mesta koje budi uspomene, neki ce sebe kinjiti ostajanjem i samooptuzivanjem, a neki ce krenuti da traze... Moramo ih sve razumeti i zato je ovo jedna lepa i teska prica za razmisljanje napisana jednim delom retrospektivno.

Tina

Roman neodoljivo podseća na romane Toni M. i tradiciju postkolonijalne književnosti. Priča o zemlji i moru je bliska romanu Voljena u temi, različitim perspektivama naratora, mešavini istine i fikcije, realnosti i fantastike, ali preovlađujući motiv je majčinska ljubav i porodične veze. Roman ne daje "svetlo na kraju tunela", ali tu i leži njegova snaga: surovo realna slika Amerike s kraja 18. veka, gde se vlasnici plantaža ironično bore za nezavisnost a sve vreme ne napuštaju koncept robovlasništva, gde su robovi ništa vredniji od materijalnih stvari i ne poseduju ništa, ni svoj život, niti pravo na svoju decu. Neverovatno je kako je mlada autorka, belkinja, uspela tako dobro - Morisonovski - da dočara život robova u Americi. Roman nije samo o robovlasništvu, već i o nalasku i gubitku ljubavi, borbi za goli opstanak i opstanak porodice, krivici zbog gubitka supruge, kćeri, deteta. Bogat lirskim jezikom i živopisnim slikama roman je književni biser i obavezna preporuka za čitanje.

Evgenija Anđelković

Priča o usamljenosti, grubom i okrutnom životu koji gazi čoveka. Severna Karolina, malo mesto Bofort krajem XVIII veka polako gubi na svom značaju. Ljudi žive i rade malo na kopnu, malo na moru. Navikli su na gubitke koji ih samo parališu, zato su škrti na pokazivanju osećanja. Žene brzo umiru, uglavnom na porođajima a devojčice od žute groznice. Muškarci moraju sami da nastave dalje. Ljudi se mire sa sudbinom i smrt prihvataju kao neizbežnu činjenicu. Kad je sudbina jača od ljudskih želja, kad se bogovi igraju a čovek može jedino da posmatra, kad ni čist morski vazduh ne može pridoneti izlečenju jednog deteta, onda je možda rešenje otići što dalje od mesta gde te sve podseća na ono što si izgubio...Ovo je priča o porodičnim vezama koje se kidaju i nestaju, ljubavi između muškarca i žene, roditelja i dece, ženskom prijateljstvu, ropstvu, strasti i očaju. Autorka piše osećajno, tečno, istančano zapaža i slika nijanse ljudskih osećanja – od ljubavi do beznađa i ponovne vere u život..

Katarina Radonjić Kosanović*

Sviđa mi se!!!

Неда

Кејти Симпсон Смит успоставила је веран и предиван осећај интимности између мене и ликова свог дирљивог и сетног романа који садржи причу која не може постојати тихо и непримећено. Сваки пут када бих се вратила читању, волела сам их све више, били су ми све ближи. „Прича о земљи и мору“ јесте књига о патњи и великој љубави и чежњи, учинила је да се вежем за ликове, за окружење и места, али остала сам без речи пред упечатљивим стилом писања, начином на који је ауторка комбиновала и спајала једноставан низ речи, које се попут жица везују за мене и бивају повучене сваком страницом. Чаробно. Изабрала сам за овај роман посебно место у свом срцу и доживела га тако да су осећања бучно одзвањала не само у њему, већ у целом мом телу, сваком његовом делићу. Он је веома тужан, са посебним приказима бола, од почетка до краја, говори о животу који је често окрутан и груб, али сигурно вредан и предивно написан.