Jelena Pavić

У овој краткој али стреловитој књизи Хандке нас подсећа на свој начин говора, бритак и лиричан. И тај говор није ништа друго него слика нас. Ми о себи сазнајемо од њега. Тако је у свакој његовој књизи, оне су огледало и свести и подсвести наше. Наш Хандке је у потрази за смислом постојања, путује кроз географске ширине, кроз време, успиње се у висине. Наш протагониста је воћар, нема име, њему нису други људи насушна потреба, али други јесу опседнути њим. То је људска особина да различитост гледамо као неприхватање. Тако је од постанка, а наш протагониста би и да се бори са свим од постанка. Зато се поново рађа, али у другој земљи. Он излази у јавност из себе не зато што бежи или има потребу да се покаже или повеже, он излази због простора. Постојању не верује. Уморан је од земље која му је у прошлости прирасла за срце. Све док се не деси преображај и проведе први дан у другој земљи.

Анастасија

Било је довољно што је тај воћар одмах по завршетку пољопривредне школе написао брошуру о воћарству да би у свом малом месту постао чудан. Ни прописна књига, а већ је био дрзак и жељан моћи. А онда је постао заиста чудан, опседнут демонима. "Није био при свести", или "при здравој памети" по причама других. Не знамо како и не знамо зашто. (Заправо, готово ништа не знамо о њему. Ни име.) Иако није био насилан, ширио је страх и немир само својом појавом. Ту и тамо је мрмљао нешто, угловном пун пун беса према свима и свачему. И обитаво је на старом гробљу. А онда га је једног јутра на обали језера Добри Гледалац погледао, и из њега су изашли демони. И он иде преко језера у Другу земљу. Довољно мистична прича постаје још апстрактнија. Та друга земља и њени становници су нестварни и компатибилно хаотични с главним јунаком, који је сада, у некој лудој еуфорији слободе.. Осећа се, ипак, мир у главном лику, ослобоћеност, срећан завршетак... помућени метафизичким Ханкеовим стилом и изражавањем.