Jovana Pajić

Semezdin je definitivno uspeo ovom knjigom da zagolica dušu, ispuni srce, a bogami i oči suzama. Pisana u vidu dnevnika, podeljena je u 3 celine, a svaka je posvećena nekom članu njegove porodice. Prvi i treći deo su mi najemotivniji, grade se na odnosu koji imaju Semezdin i njegova žena Sanja, usled bolesti koje ih u međuvremenu zadese. Dva udara, srčani i moždani su ipak previše za jednu porodicu, ali oni snagom svoje volje i borbom uspevaju da prevaziđu sve. Osećanja koja su preplavila ovo delo jesu seta, nostalgija, ali to nije predstavljeno sa žaljenjem, već naprotiv, sa nekom dozom optimizma i zadovoljstva što su svi ti trenuci ostali ovekovečeni u njegovom sećanju.

Jana

Ako vam treba nešto toplo, da vas ugreje ovih dana, ova knjiga je idealna za to. Ugrejaće vas najdivnije reči ljubavi koje jedan muž može uputiti svojoj ženi. Delo se sastoji iz tri dela. Prvi deo je posvećen njemu, oporavak u bolnici, razmišljanja o životu. Drugi deo je posvećen sinu, gde se nalazi sa njim na putovanju i dok Harun pokušava da uslika pustinjisko nebo i rasute zvezde naš Me'med razmišlja o svom odnosu sa sinom. Treći, i najemotivniji deo, posvećen je njegovoj supruzi koja je zbog moždanog udara izgubila pamćenje, ali je zaboravila dešavanja samo poslednjih par godina. Autor je stalno na granici patetike, ali uspeva da ne sklizne u nju već najdivnijim, najtoplijim rečima prikazuje svoju ljubav prema supruzi. Ovo je knjiga i o nostalgiji, uspomenama, sećanju, iako je već dugo u SAD-u, Bosna mu je ipak u srcu, a i dalje se oseća kao stranac. Pravi emotivni rolerkoster se doživljava čitajući ovu knjigu. ♥️