Miloš Jočić

Ova knjiga aktuelna i danas,rat,večita tema. Osetivši bol, beznađe, prožeto često bezizlaznim situacijama u koje su ovi nesrećni ljudi bili smešteni, shvatio sam da mentalitet ostaje isti, a ideologija se vraća. I naša zemlja u poslednjih par decenija prošla kroz nekoliko ratova pa me je roman izrazito dirnuo. Moje lično mišljenje je da ovu knjigu treba da pročitaju svi, a oni na vlasti - nekoliko puta zaredom, da bi osetili ovaj ljudski bol i shvatili da nije uvek ono što je potrebno državi Istovremeno potrebno njenim običnim građanima. Ova knjiga me duboko inspiriše i budi u meni pacifizam , jak osećaj besmislenosti rata i pogibije za ideale koji nisu zaista tvoji i nisu čak ni ideali ,već tuđi interesi . Mir , a onda sve ostalo...

Dyn89

Nevjerovatno dobra knjiga!

Jovičić

Godine 1979. su prvi sovjetski vojnici dečijh lica zgazili teškim čizmama na avganistansko tlo. U ovom polifonom romanu sačinjenom od ispovesti Svetlana Aleksijevič, kroz književno oblikovana svedočanstva svojih sagovornika, običnih, malih ljudi, iznosi teške i nesrećne sudbine ruskih mladih ljudi koji su se sa ratišta u Avganistanu vraćali u limenim sanducima. Knjiga počinje prologom, u kojem majka priča o sinu koji se vratio iz Avganistana. Poruka koju iz njene ispovesti čitamo jeste nit koja se provlači kroz čitav tekst. Ona pripoveda kako se sa ratišta se nije vratio njen sin, već neko drugi, osoba koju ne prepoznaje, koja nimalo nije nalik mladiću koga je u rat ispratila. Autorka nam predočava istinu sovjetsko-avganistanskog rata: lepotu zemlje i divljačko maltretiranje od strane vojske, ubijanje i sakaćenje, obilje proizvoda sa Zapada, sramotu i uništene živote veterana koji su se vratili kući. “Limeni dečaci” nude jedinstven, težak i upečatljiv uvid u realnost rata.

Matija Marković

Obožavam knjige Svetlane Aleksijevič, nikada nisam čitao ništa slično. Zahtevaju malo koncentracije, a puno nude... onima koji mogu da izdrže tu emotivnu oluju. Šok se doživljava na svakoj stranici. A svaka stranica sadrži barem jednu moćnu, nezaboravnu rečenicu. Knjiga je sastavljena od niza intervjua (uglavnom sa majkama poginulih vojnika), pa se može pročitati u dahu ili periodično kao zbirka priča. U pamćenju mi je ostala urezana scena kada je jedna od majki pred spavanje pod jastuk stavila pantalone svog pokojnog sina, u nadi da će ga u snu ponovo videti. U ovom književnom delu ima toliko istine da je to skoro nepodnošljivo. Bez sumnje knjiga za ljubitelje Tolstoja i Solženjicina.

Miona

Svetlana Aleksijevič je majstor dokumentarističke proze, ali ovo nije knjiga za razonodu, kao ni njena prethodna dela. Ono što je ovu knjigu učinilo tako moćnom, tako srčanom, bila je njena jednostavnost. Svetlana Aleksejevič intervjuiše majke, udovice, civile i vojnike čiji su životi uništeni desetogodišnjim ratom SSSR-a u Avganistanu. Pokazuje punu neprijatnost rata, naročito rata koji često vode nepripremljene trupe sa lošom opremom, i često užasno zlostavljane od strane sopstvene strane. Izaberite kada ćete čitati ovu knjigu.