Sandra Kojić

Čoveče, pa to je da poludiš koliko ovaj otac nije u stanju da razmišlja unapred! Koliko je pogrešno donetih odluka i protraćenog vremena! Bio je glave prepune planova, a bez umeća ili strpljenja da ih ostvari do kraja, a onda je uradio novu nepromišljenu stvar: trinaestogodišnjeg sina (koji je do tada živeo jednim sasvim običnim, mirnim i lepim životom sa majkom i sestrom u Kaliforniji) odveo je na osamljeno ostrvo Sakvan na jugoistoku Aljaske, na kome nije bilo suseda i do koga se moglo doći samo vodenim putem. Osim toga, nije posedovao ni elementarno znanje o tome kako preživeti u divljini – ako se izuzme činjenica da je umeo da koristi pušku i da peca – a nameravao je da tamo ostanu godinu dana. Mislićete koliko li je samo nerazuman, ali se i nadati da će se konačno izboriti sa svojim problemima i svojim demonima. A, u stvari, nećete moći ni da pretpostavite da to ni izdaleka nije najgora greška koju je ovaj otac napravio.

Danilo

Najbolji roman koji sam pročitao u poslednjih nekoliko godina. Tema samoubistva mi je oduvek bila intrigantna, pa sam se odmah zalepio za naslov čim sam knjigu ugledao u izlogu gradske knjižare. Vidim da je neke bunilo to da li je u pitanju zbirka od tri priče ili roman iz tri dela, ali ja sam čvrsto uveren da je po sredi tzv. omnibus roman, odnosno roman od više delova objedinjen istom tematikom. Knjiga otvara mnoga pitanja, od kojih je jedno i to da li možemo, kao deca, pomoći svojim roditeljima koji su u duševnim nevoljama. Budućim čitaocima bih poručio da obrate pažnju na to zašto se roman baš zove legenda, a ne nekako drugačije.

Mladen Šotić

Posle iole zanimljivog pocetka i imanja neke poente,i pracenja price,dolazi se do sumornog dela opisivanja svakodnevnice u kolibi. Najgora stvar je nastavak iz ugla da je sin izvrsio samoubistvo a potom ispada totalna suprotnost,tu se vec gubi zelja i zavrsavanjem knjige. Naravno da sam procitao do kraja i generalni utisak je baceno vreme i uzaludni pokusaj da se upije emocija ili makar uoblici prica.

Evgenija Anđelković*D

Kad nas prate promašaji – neuspeli brakovi, pogrešno izabrana profesija, osećaj praznine i nemoći da se nosimo sa svakodnevnim problemima, može se desiti da vrlo lako zapadnemo u depresiju. Tako je i Rojev otac Džim svima oko sebe nanosio bol, a i sam je patio, bio je frustriran, ljut, očajan. Roj je želeo da pomogne ocu, da ga spasi iz stanja u koje je upao jer je predosećao kamo sve to vodi. Bio je samo dečak i jedino što je mogao bilo je to da provede neko vreme sa ocem. Nažalost, nisu uspeli da izgrade neki bliži odnos iako je dečak malo-pomalo preuzimao ulogu odraslog slušajući očeva opravdanja i noćni plač... Teška tema, podseća nas koliko je život tanan i dragocen, tmurna knjiga koja nas tera na razmišljanje i preispitivanje, na to da se potrudimo da razumemo svoje bližnje, sve njihove strahove i strepnje jer se ponekad bespotrebno opterećujemo suvišnim i nepotrebnim stvarima. Ljubav i razumevanje su često najbolji lek za većinu problema, ponekad je dovoljno samo voleti...

Marina

Duboko me je potresla Vanova knjiga koju sam doživela kao pokušaj da razume šta se dogodilo, da se oslobodi besa, tuge i jakog osećaja krivice zbog očevog samoubistva. Prilično je neobično konstruisana. Kao da je Van napisao jednu priču, a onda je pocepao na komade i sastavio je. U svim su pričama likovi isti, ali se drugačije prikazuju, pa je ponekad teže pohvatati konce. Ipak mislim da je i to u funkciji priče i same Vanove ideje o samoubistvu koje je za nekog izlaz i kraj, a za drugog predstavlja novi početak.