Evgenija Anđelković

Ovo je zbirka priča-crtica o svakodnevnom životu jedne porodice sa troje dece.Autorka obrađuje svima nama bliske teme - verovanje u Deda Mraza,igranje napolju,odlazak kod zubara,prvi dan škole,nastava u prirodi,postepeno odvajanje dece od kuće i roditelja,ukratko sa decom nikad nije dosadno,bar dok su uz nas a posle je tužno i pusto...Priče o sećanju na davno prošla vremena odišu mirisom nostalgije - to su bila vremena kad se sladoled mogao kupovati samo u poslastičarnici,kad se jela proja i pilo sveže pomuzeno mleko...Upečatljiva je priča o ocu koji je jeo samo beli hleb jer je to za njega bio simbol blagostanja zato što je celo detinjstvo i mladost bio gladan i jeo stari,tvrdi crni hleb...Ovo su priče običnim ljudima, pisane običnim jezikom,smešne i nežne istovremeno,naizgled banalne a ipak važne jer "... nema većih stvari od onih malih koje čine svakodnevicu..." i "...nema boljeg života od ovog koji imamo i koji zato treba primećivati,o njemu pisati,čitati i živeti ga svaki dan..."

Olivera

Најновију књигу Јелице Грегановић, новинарке, колумнисткиње и ауторке најчитанијих текстова на VIP blogu B92, бољe од свих гласних најава, али и од ласкавих оцена еминентних читалаца одштампаних на полеђини корица, препоручују њене до сада објављене књиге. Ко је прочитао макар једну од њих, било збирку колумни Причи никад краја, насталу у коауторству са Горицом Нешовић, било кратке, хумористичке текстове сабране у бестселерима Само да ти кажем и Од речи до речи, сигурно ће се нескривеним задовољством латити и књиге коју је недавно објавила београдска Лагуна под насловом Испод седмог неба. И она ће, посве је сигурно, сасвим испунити његова очекивања. Јер и ова, као и претходне књиге Јелице Грегановић, пружиће му истинско читалачко задовољство и учинити нешто што је данас права реткост: измамиће му осмех. Кикот којим ће он убрзо бити замењен, неће бити изазван само сјајним језичким каламбурима и врцавим запажањима Јелице Грегановић, нити само њеним живописним језиком, препознатљивим хумористичким талентом и приповедачким шармом којим ауторка приказује уобичајно, скоро тривијално и свакодневно. Када читамо приче, есеје, цртице сакупљене у овој књизи, смејемо се у ствари, свему ономе са чим се и сами непрестано грчевито боримо и због чега свакога дана скоро падамо у очај: породичним (не)згодама, родитељским и бројним другим дилемама, љубави према књигама и тражењу начина да сместимо своју библиотеку у ионако претрпаним становима, зимским чаролијама, пространству Facebook-а, хлебу, тетоважама, моделу женске торбе без дна, страху од зубара, вери у Деда Мраза, сећањима, носталгији за прошлим временима и поднебљу у коме смо срицали свет − оним свакодневним малим, а тако онеспокојавајућим губицима, мањку свега онога што нам је потребно и вишку свега непотребног... Књига Испод седмог неба бави се, у ствари, стварима и појавама у којима се лако препознајемо као у смешном огледалу. Забављени догодовштинама петочлане породице и њихове бројне менажерије, ми се заправо у лице кикоћемо властитим животима. Јер књига Јелице Грегановић нам не нуди мистичну алтернативу нити сугерише решења којих у хаотичној свакидашњици нисмо сами могли да се сетимо. Њени текстови својом ведрином, нежношћу која плени, уз потпуно одсуство патетике и дидактике, указују на важност избора стајне тачке. Ако изаберемо место одакле се свет око нас може погледати са мало више поверења, сачуваћемо најозбиљнију ствар у животу − смисао за хумор, па ћемо, можда, штошта и ми моћи да окренемо на шалу. И тако ће нам се, у пуном сјају и непоновљивости, указати живот, онај о коме пишући о Антону Павловичу Чехову, ауторка каже: он је знао и да нема бољег живота од оног који имамо и који зато треба примећивати, о њему писати, читати га и живети сваки дан. Зато је и ова, као и претходне књиге Јелице Грегановић, лековита као чај у шољицама на њеној насловној страни. Оне блаже и крепе у исти мах, па зато за многе читаоце и јесу оно што Енглези називају моја шољица чаја. Узмите књигу Јелице Грегановић у руке и кад прича почне да се одмотаван као медна нит са кашичице, Ваша лична чајанка може да почне. И посве је сигурно: на њој ћете се уверити да и ту где јесмо, испод седмог неба, има разлога за срећу.

vladimir

Priči nikad kraja Čitao sam pre neku noć kišovitu u sojenici na Adi Međici priče kojima nema kraja i zaledio sam se pričom koja se zavrčava sa - tata SREĆNO.! Pročitao sam je jedno sedamdeset i dva puta.Malo zastao pa ponovo. Strahovito.Uz kišu.

Vlasta Blecic

Rasporedila sam ovu divnu knjigu na broj slobodnih dana za Bozic i Novu godinu i svaki dan se sladila.Jedan dan Vasina torta,drugi belgijske praline...mmmm...divno! Ovih dana krecem u nabavljanje onoga sto je objavila sama,bez koautorke.Mozda su najbolje drugarice,ali meni ne leze podjednako.Jelica umesto nekadasnjeg Robi K...savrseno,vedro i kad bi plakati mogli,a razloga za suze onoliko,a smeh je biser koji tako retko nalazimo!