Sedela je za pisaćim stolom kao da se odande nikuda nije pomicala. Lice joj je prekriveno onom istom beživotnom maskom od šminke, na njemu su one iste mrtve oči. Obrisah znojave dlanove o togu.
„Uđi, Korvine“, reče. „Baš mi je drago što te ponovo vidim. Izvoli sedi.“
Izvukoh prastaru egipatsku stolicu. I ona mi je bila poznata.
„Preuzvišena.“
Mrtav pogled uperila je iza mog levog ramena.
„Formione, postaraj se da nas niko ne uznemirava“, reče.
„U redu, preuzvišena“, promrsi sekretar. Čulo se kako se vrata zatvaraju uz jak udarac. Iz sve snage sam se upeo da ne mislim na zatvaranje grobnice.

Poslednje što Marko Korvin želi jeste da ponovo bude upleten u paklene mahinacije carice Livije – njoj se može verovati koliko i zmiji s migrenom. Međutim, Livija ume da zamoli čoveka da joj učini uslugu tako da je nemoguće odbiti je. Osim toga, Korvinu nedostaje ono peckanje po vratu koje prati njegov amaterski detektivski posao...

„Priče o izdajstvu, obmani i ubistvu uvek predstavljaju dobro štivo, ali romani Dejvida Višarta, pisca iz Karnustija, imaju dodatnu dimezniju – one su smeštene u drevni Rim... Dejvidovi junaci su istorijske ličnosti oko kojih tka svoje romane. Iako dramatis personae nose rimska imena i žive u doba Rimskog carstva, govore savremeni jezik što nam je i blisko i prirodno“

Dundee Courier & Advertiser

„Prirodan humor i tempo nose čitaoca sve do tragikomičnog vrhunca.“

Irish Times

„Zabavno... dovitljivo rešenje zagonetke iz antike.“

Sunday Telegraph