Sanja Mijailovic

Evgenije Onjegin glavni lik je istoimenog Puškinovog romana. Može se uporediti sa Bajronovim Don Žuanom, ali je Evgenije više prikaz celokupnog života u Rusiji u 19.veku. Puškin priča o ljubavi Evgenija i Tatjane (koja predstavlja možda i najlepši ženski lik u književnosti), koji se se ludo voleli ali ne u isto vreme. Da li je vredna svaka želja koja nam se ostvari ili svaka ima svoje vreme. Da li ljubav prevazilazi sve prepreke, pa i klasne razlike. Ipak je ovo roman koji ističe ljubavni trougao, tragičan kraj zaljubljenog čoveka, sujetu, narušeno dostojanstvo i čast i prekinuto prijateljstvo. Ljubavna pisma Tatjane Evgeniju i obrnuto predstavljaju iskrene emocije pretočene u reči koje zauvek ostaju u ovom remek-delu romana u stihu. Aleksandar Sergejevič Puškin doživeo je sudbinu Lenskog (još jednog u nizu junaka u romanu) te i on umire od rana zadobijenih u dvoboju. Ne zaboravite da je Puškin otac moderne ruske književnosti, te ovo delo za života nemojte zaobići.

Emilija

Početak zlatnog doba ruske književnosti obeležava Puškin sa svojim brojnim delima u koje se ubraja i roman u stihu “Evgenije Onjegin”. Romantičarska priča seoske idile i arisokratskog gradskog svetla - dva različita sveta i dva sebi svojstvena ljudska principa. Onjegin kao otuđeni Bajronovski junak savršen je kontrast Tatjani Larinoj čiji će urođeni sjaj i raskoš ovaj “suvišan čovek” prepoznati tek u svetlu velikog grada. Ovo je priča o ljubavi i njenoj tragičnosti, o prijateljstvu i njegovom razoru, o fikciji i proročanstvu baziranom na snu i o istini mašte u kojoj se pronalazi mnogo stvarnosti Puškinove. Magično delo večito u duelu sa današnjicom, otvara oči novim paradigmama svakog novog veka.

Nerazocarana

Već godinama (i pritom ne preterujem) tražim neko lepo izdanje ovog divnog romana za svoju biblioteku. Kao i mnogi drugi, zaljubila sam se u Onjegina (delo, a ne lika; kao lik mi se mnogo više dopada Tatjana) čitajući ga u srednjoj školi, i još par puta posle toga, ali nažalost samo u biblioteckom izdanju... do sad. Dakle, mislim da je to - to, izdanje na koje sam čekala, konačno jedno koje će i koricama moći da parira magičnoj priči koja se nalazi iza tih korica. :)

Lidija Čolić

Koga voleti? Kome verovati? Pita Puškin sebe, a i nama čitaocima upućuje ovo večno pitanje. Da li sa sazrevanjem čovek gubi moć poverenja i bez rezervne ljubavi? To se dogodilo Tatjani. Može li pravi donžuan, cinični čovek Puškinovog i našeg veka, žudeti za lepotom i ljubavlju? To se desilo evgeniju. Toliko pitanja u ovom večnom romanu o uzvišenosti i prizemnosti, iskrenosti i zavođenju. Uz to, i sam pisac nas zavodi svojom čuvenom onjeginovskom strofom bogatog zuka i ritma.