Zovem se Brodek i nemam nikakve veze s tim.
Stalo mi je da to kažem. To svi treba da znaju.
Ja nisam ništa uradio, a kada sam saznao šta se desilo, poželeo sam da o tome nikada ne progovorim, da zauzdam svoje pamćenje, čvrsto ga sapnem kako bi ostalo mirno poput kune u gvozdenoj klopci.
Ali drugi su me naterali: „Ti umeš da pišeš“, rekli su mi, „studirao si.“ Odgovorio sam da to i nisu bile neke naročite studije, nikada ih, uostalom, nisam ni završio i nisam bogzna šta zapamtio. Nisu hteli ni da čuju: „Umeš da pišeš, znaš reči, znaš kako se one upotrebljavaju i kako se pomoću njih mogu izložiti stvari. To će biti dovoljno. Mi to ne umemo. Mi bismo se spetljali, a ti ćeš to reći i poverovaće ti.“

Filip Klodel već je obezbedio sebi mesto u klubu velikih savremenih francuskih književnika.

Brodekov izveštaj je na granici između fantastične priče i političke alegorije o monstruoznosti pogroma. Govori nam o mržnji, ali i o bolu koji ljudi nanose jedni drugima u ime te mržnje. Iako je radnja smeštena u nekom anonimnom pograničnom selu u periodu posle jednog (nekog) velikog rata, ovo je uvek aktuelna priča o društvu koje ne trpi onoga ko je drugačiji. I priča o krivici i potrebi da pamtimo užase, pa čak i falsifikujemo prošlost da bi nam bilo oprošteno, da bismo se opravdali i da bismo bili shvaćeni.