Sandra Kojić

Uz Franca Biberkopfa ćete doživeti sav jad i bol, patnju i borbu jednog malog čoveka koji se našao u Berlinu krajem dvadesetih godina prošlog veka. Ali nije samo o njemu reč. Mnogo je lokalnih vesti, javnih i privatnih dogodovština umetnuto u ovu priču, pa se tako i mnogi drugi Berlinci u njoj pojavljuju. Alfred Deblin će vas permanentno i bespoštedno zasipati neverovatnim brojem slika maestralno opipljivih i serviranih tako zavodljivo da nije moguće ne zagristi mamac. Zamislite samo: jednog ste časa u višespratnici među njenim stanarima i baš ste se zagledali u paučinu u sivom uglu, a on vas cimne i gurne u klanicu i onda još dalje i dalje u nove nepovezanosti, koje su to samo naizgled. Imaćete utisak da je Alfred Deblin bio pod uticajem psihoaktivnih supstanci dok je pisao ovaj roman prepun parabola i možda će za vas ovo biti previše, pa ćete početi celim telom da se batrgate kako biste se otkinuli sa udice i otplivali u neke bistrije vode, ali ja ipak ne preporučujem da to uradite.

Saša

Knjiga poseduje to neko ludilo koje me podseća na Kafkina dela

Reinhold

Pored svega sto je vec receno, dodacu da sam odusevljen detaljem da je na knjizi citat ni od koga drugog do Fasbindera. Cestitke urednicima ;)

Stefan

Koliko današnji Berlin, voljen kao nekad Pariz i Njujork, liči na onaj iz ludih dvadesetih prošlog veka? Kako su Berlin i Berlinci shvatili da ne mogu da žive bez izazova? Da li je Berlin zaista lakmus-papir za sudbinu Evrope? Roman "Berlin Aleksanderplac" Alfreda Deblina odgovoriće početnicima na ova i ne samo ova pitanja i tako im omogućiti da počnu da uče šta je Berlin. A iskusni berlinoljupci se uvek vraćaju ovom romanu koji je kao i grad o kome govori: zagonetan, šarmantan, nabusit, hrabar - sve to istovremeno. Objavljen 1929. godine, Deblinov roman nije jedini koji je u svemu čedo svog vremena. Ali jeste jedan od retkih koji uspeva da se igra s vremenom, pretvarajući uvek iznova prošlost u moguću budućnost. Ili umesto Deblina to uspeva Berlin.

Čitalac M.M.

Franc Biberkof želi da veruje u ljudsku dobrotu, ali deo metropole koju on zna, koncentrisan u ulicama oko proleterskog Aleksanderplaca, u Istočnom Berlinu, jednostavno ga melje, i on je kažnjen zbog naivnog poverenja u druge ljude. Ovaj prvi nemački roman koji koristi tehniku Dzejmsa Dzojsa, i ponos nemačke literature XX. veka, je za mene most koji me: uvek kada pomislim za strah poveže za strahom paralizovanog Biberkofa; a kada vidim slike Berlina veže za zatvor Tegel iz kojeg se Biberkof ponovo uputio medju ljude. A da li bi više voleo da je skončao u Tegelu, nego što mu je vraćena „sloboda“, verujem da na kraju ni on sam nije siguran. A što je još važnije, polazeći od sebe, mislim da će se na kraju i sami čitaoci suočiti sa sličnim pitanjima, za koja nikada ne bi verovali da bi ih sebi mogli postaviti.