Meri Makarti (1912–1989) je bila romanopisac, esejista i kritičar. Njeni politički i društveni komentari, književni eseji i dramska kritika objavljivani su u časopisima kao što su Partisan Review, The New Yorker, Harper‘s i The New York Review of Books, a sabrani su u knjigama Naprotiv (1961), Pozorišne hronike Meri Makarti 1937-1962. (1963), Zapisi na zidu (1970), Ideje i roman (1980) i Povremena proza (1985). Autor je romana: Njeno društvo (1942), Oaza (1949), Akademsko šipražje (1952), Začarani život (1955), Grupa (1963), Ptice Amerike (1971) i Ljudožderi i misionari (1971). Napisala je tri autobiografska dela: Sećanje na katoličko devojaštvo (1957), Kako sam odrastala (1987) i nedovršene Intelektualne memoare (1992), kao i dve putopisne knjige o Italiji, O Veneciji (1956) i Kamenje Firence (1959). Njeni eseji o ratu u Vijetnamu sabrani su u knjizi Sedamnaesti stepen (1974), a eseji o aferi Votergejt u njenom delu Maska države (1974).