Tri remek-dela ruskog klasika ne prestaju da nadahnjuju pozorišne reditelje širom sveta od kada je Čehov preneo težište sa dramske radnje na unutrašnja previranja junaka, njihovu svakodnevnu patnju i rezignaciju. To nisu drame o velikim događajima, već o malim ljudskim slomovima zbog čega se publika i danas duboko uživljava u sudbine protagonista.

U drami Ujka Vanja, prvi put izvedenoj na sceni pre više od 125 godina, Čehov je stvorio galeriju nesrećnih junaka koji u zrelim godinama otkrivaju da im je život lišen smisla, snovi propali, a oni nemoćni da promene sudbinu. Svi oni sanjaju o sreći, bez snage da je dosegnu, ali ipak istrajavaju u životu koji sve manje razumeju.

U Galebu upoznajemo mladog autora u potrazi za novim književnim izrazom i ostvarenjem svojih ambicija. Ponosan, željan priznanja, a nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi, on svojim postupcima i kontroverznim izjavama podstiče reakcije okoline koje ga navode na očajničke poteze. Govoreći o komadu, Čehov je rekao da u njemu ima „mnogo razgovora o književnosti, malo radnje i gomila ljubavi“.

Drama Tri sestre prikazuje razočaranja tri sestre koje sa bratom žive u provincijskoj kući, sanjajući o povratku u Moskvu. Olga, Maša i Irina prolaze kroz sopstvene emotivne krize i suočavaju se s egzistencijalnim pitanjima, a njihovi likovi se često tumače kao simbol Rusije na ivici ponora, u jednom kraju veka prožetom dubokom teskobom.

„Čehovljeva umetnost ne nastoji da ispravlja, već samo da ukaže na to da, dok sanjamo o boljim danima, naši stvarni životi tiho protiču.“
– El Ej Tajms

„Lud sam za Čehovom. Ne poznajem nikog ko to nije.“
– Vudi Alen