Evgenija Anđelković

Tema ove priče su ratovi devedesetih i njihove posledice po učesnike u njemu, a i na sve ostale. Kad se raspada zemlja i kad dođe do sukoba, mi postajemo ono što jesmo zbog odluka koje u presudnim trenucima donosimo. To znači da se u nekim ljudima probudi ono najgore i najsvirepije, postaju banda opakih i neobuzdanih ratnika, pa dolazi do teških zločina a oni drugi, osetljiviji, to posmatraju i talože u sećanjima. Posle rata ostaje doživotni strah od takvih ljudi. Gubici najbližih, za koje smo vezani, prvo nas teraju da ih tražimo a posle uzaludnog traganja polako gubimo volju za životom...Doktorka Gabrić je na našim junacima pokušala terapiju lubavlju, sećanjima na ono što je bilo, na bezbrižne dane ispunjene lepim osećanjima, ostvarenim ili izgubljenim ljubavima, žalom za onim što je prošlo a moglo je biti drugačije...Ali, posle svega ostaće saznanje da je sve što čovek dobija vreme za život i mesto za umiranje, a kako se ispuni ono između te dve tačke zavisi od nas samih...

Unforgiving love

Iako ove priče pričaju ljudi s teškim i bolnim iskustvima iz rata, ovo ipak nije samo još jedna "knjiga o ratu". Njihove ispovesti, koliko god tragične, imaju jaku lirsku obojenost: ljubav, nežnost, strast, ali i nemogućnost , ponekad sasvim iracionalnu, da ljubav potraje, da se ne oplakuje dok je još tu, dok se može dodirnuti. I nema odgovora na pitanje: zašto i kad znam da "kroz nju vidim, da od nje sve znam", ipak odlazim. I Miloš i Husra, Sava i Danka, Arsen i Augusta propuštaju da zgrabe svoju ljubav onda kad im je ona sasvim nadohvat. Kao neka univerzalna, kosmička nesreća ili kazna, koja i nema uvek veze s ratom. Još uvek sam pod utiskom!

Nada

Ovo nije samo prica o ratu, niti samo o `sreci, ceznji, tragici, nostalgiji!` Svaki od trojice ucesnika svekolike nam tragedije `izlivaju` svoje vidjenje zivota, od onog hemingvejevskog po kome samo istinski susret sa smrcu cini da shvatimo koliko smo i da li uopste zivi do zapitanosti da li smo imali pravo na cutanje , na pristajanje.` Takvih je mnogo na svetu, disaca vazduha. Koji misle da zive.` Na kraju se zapitah da li sam i sama samo `mrtva princeza`...mozda samo `mrtva.` Sjajan roman!

Branko Marković

Salon mrtvih princeza se čita u jednom dahu. Autor nam nalaže da sve "važnije" poslove, kojima bismo, eventualno, posvetili slobodno vreme - ostavimo po strani, dok ne iščitamo roman do poslednje rečenice. Veoma sam mu zahvalan na tome! Ova knjiga je obeležila moju 2017, obavezno je pročitajte!