Srđan Vidrić

U pitanju je roman čiji je pripovedač ostareli Silva kojeg, nakon smrti supruge Laure, protiv svoje volje smeštaju u starački dom. Kako vreme bude odmicalo, Silva će se sve više prilagođavati, razmišljati o svom promašenom životu i po prvi put steći prave prijatelje. Ceo roman je pisan malim slovima i s proređenom interpunkcijom što donekle podseća na knjige autorovog mnogo poznatijeg zemljaka Saramaga. Razočaran u svoju decu, a naročito sina, i kukavički i podanički život kakav je vodio za vreme fašističkog režima Salazara, Silva će tek u svom trećem dobu uspeti da dotakne ono što bi se moglo nazvati smislom života. Roman je prožet finom dozom humora i ironije što ga čini prilično prohodnim za čitanje. Pripovedačeva razmišljanja o životu, smrti, starosti, diktaturi, demokratiji, identitetu, prijateljstvu, ljubavi i privrženosti ponekad prevazilaze razmišljanja "običnog" čoveka iz naroda što je odlično motivisano iskustvom i starosnom dobi glavnog junaka.

Perica Tokić

Ogorčenost je tu, u srcima i šarmantnim opaskama i dosetkama likova ove knjige, ali nije sama, ne uspeva da u potpunosti prevlada, jer tu je i želja ne samo da se život ne okonča samotno i tužno, već i da mu se ubrizga neka dodatna punoća, pa bi ta punoća mogla da se iskaže kao "ovo malo života, za koje sam smatrao da je višak, anomalija, darovao mi je ove prijatelje." Bilo koje životne dobi da smo, i najmanja šansa data radosti, prijateljstvu, ljubavi, puštanje u srce tih blagodeti može umiriti savest, savest koja skupi naše nemire, brige, nezadovoljstva, kajanja izazvane propuštenim šansima, lošim izborima, pogrešnim postupcima, teškim rečima i osloni se na nas punom težinom, valja nam je umiriti jer "savest najbolje nagriza, kao najjači deterdzent", i tera nas da se promenimo, svako svojim tempom i kojom god brzinom koračali nikad nećemo zakasniti tamo gde nas čeka ljubav, štaviše, možda stignemo ranije, a u tom slučaju sačekajmo jer " hold the line, love isn't always on time".

Evgenija Anđelković*D

Teško je kad čovek ostari. Teško je prihvatiti činjenicu da smo stari, da zaboravljamo stvari, da smo izgubili svoj oslonac – bračnog druga, da će svet postojati i nastaviti da se kreće i bez nas u njemu. Javlja se osećaj odbačenosti, pogotovo ako nas deca smeste u starački dom. Tako je i gospodin Antonio de Silva završio u Domu srećnog doba posle smrti svoje supruge. Prošao je put od odbijana i neprihvatanja okruženja do uklapanja. Postao je deo družine šašavih staraca koji su u toj svojoj šašavosti pronašli neki smisao života. Sitnicama ulepšavaju svakodnevicu. Antonio, koji je do tada živeo samo za svoju obitelj, otkriva tajne druženja i pravog prijateljstva. Ono malo života koje je smatrao nepotrebnim viškom mu je darovalo nove prijatelje koji se, nažalost, polako osipaju…Topla priča o starosti i svođenju računa na kraju životnog puta…Autorov stil pisanja i korišćenje malih slova neodoljivo podsećaju na Saramaga.

Ivana

Odavno nisam čitala ovako duboku knjigu, ovako emotivnu i misaonu. Čak i duhovitu. Guglala sam pisca i otkrila da je sa tridesetak godina napisao roman. Neverovatno da je neko u tim godinama tako zrelo sagledao život, i uspeo da uđe u kožu jednog osamdesetogodišnjaka. Izuzetan roman. Apsolutno opravdani "naslednik" Saramagove proze, a možda i više od toga. Ova knjiga je prava nagrada za svakog čitaoca koji bežiod mejnstrima. Hvala Laguni!

Perica Tokić

Najbolji, najprecizniji opis ljudske savesti koji sam ikada čuo ili pročitao nalazi se baš u ovoj knjizi i vrlo je kratak, jasan i direktan: "Savest najbolje nagriza, kao najjači deterdzent."Ako će nas nešto naterati da se promenimo brzo, duboko, bez izgovora i odugovlačenja, to je svakako nezaustavljiva tvrdoglavost i upornost naše savesti. A sledeće reči jednog starca iz ovog popularnog romana su prava oda prijateljstvu i uteha i nada starima i svima onima koji od starenja zaziru i strahuju: "Ovo malo života, za koje sam smatrao da je višak, anomalija, darovao mi je ove prijatelje." Mogućnost da se u dubokoj starosti doživi nešto kao što je pravo prijateljstvo ne može da ne bude bar mala uteha svakome ko na starost gleda kao na nemilosrdnog neprijatelja kojeg se treba plašiti i čuvati kad je daleko, a kad se približi treba se protiv njega boriti svim raspoloživim sredstvima.