Za ljubav kao i za religiju treba pre svega imati imaginacije. U religiji su najpotpuniji oni koji imaju fantazije: oni postaju vizioneri, od kojih su mnogi postali sveci i junaci. U ljubavi su takvi postali veliki tumači srca i rafinirani nosioci spola. Bez velike mašte nema velike ljubavi. Ljubav koja nije ponikla iz fantazije, ima tužnu prisebnost u kojoj je sve izmereno, sve predviđeno i sve kategorisano; ona ne zna za sreću iznenađenja ni za radost velikih prepada.

Pred nama je vrhunac srpskog putopisa – Gradovi i himere Jovana Dučića – knjiga u kojoj gradovi nisu samo geografske tačke, već živa bića sa sopstvenim dušama koja pamte vekove, njihove ulice su pozornice na kojima se smanjuju tragika i slava.

Kroz pisma iz Ženeve, Rima, Atine i Madrida, autor istražuje istorijske slojeve i kulturne identitete Evrope, pretvarajući putopis u vrhunsku filozofsku meditaciju. Kao diplomata i pesnik, Dučić ispisuje stranice koje su istovremeno i geografija i poezija. Njegova rečenica je eruditivna i melanholična, poetična i zanosna, a zapažanja o istoriji, umetnosti i nacionalnim temperamentima ostaju neprevaziđen uzor srpske književnosti.

U današnjem užurbanom svetu ovo delo je karta za putovanje koje se odvija u prostoru i ljudskom duhu, ovo je priručnik o umetnosti življenja i podsetnik da su sve civilizacije prolazne, a samo lepota večna.

Smeh i radost su bez sumnje stvari jedne više civilizacije i humanosti.