Snažna, nenametljiva proza koja ispod površine svakodnevice otkriva složenost ženskog iskustva.

Moje laganje u životu vješto je i nevino, ali u mom pisanju postoji stanovita nemogućnost laganja iako je sve potpuna fikcija, no čim krenem izvrtati istinu, rečenice se osipaju, postaju pljesnive i dosadne, takoreći umiru, a kad joj se vratim, poteče život.

U šesnaest priča Ivane Bodrožić otvara se pejzaž ženske svakodnevice. Mirisi u kuhinji, dodir turpije u salonu, ubrzavanje koraka u večernjoj šetnji, pogled na „majstorski dekolte“, smeh vaspitačice jer je dete u vrtiću reklo „moja mama čisti“, iako je mama pisac baš kao i tata – svaka scena ulazi u tekst kao dokaz da se život žena odvija na rubovima koje književnost obično preskoči. Čak i kad je reč o ljubavi (sa Srbinom!), bolje se zaključati u kuću nego slušati komentare komšiluka: „Što je onaj vaš pobio onolike ljude u Mladenovcu?“ („Srećom, pomislim, onaj naš Slavonac bacio je samo četvero svoje djece s balkona“).

Fikcija Ivane Bodrožić otvoreno nam kaže da je fikcija, ne uverava nas niti nudi utehu, umesto velikih fabula u njoj se kriju sitni rezovi poniženja, nagomilana frustracija, strah koji je uvek prisutan i glas koji iznova pokušava da se čuje. To je proza koja se ne čita u dahu, nego u predahu između svakodnevnih obaveza, i otkriva ono što mnoge čitateljke osećaju, a retko gde pronalaze zapisano: da žensko iskustvo nosi i ranjivost i prkos, i pritisak i snagu, i bol i solidarnost, i da se književnost možda upravo tu rađa.