Džes je pitala: „Pa, šta se desilo?“
Rekoh: „Pa, bilo je veličanstveno, i još više. Pričali smo, ljubili se, a onda mi je napravio sendvič, pa smo se ljubili, a onda mi je pustio jednu ploču, pa smo se ljubili.“
„Znači ličilo je na...“
„Da... gozba sa ljubljenjem.“
„Sacré bleu!“
Zvučalo je kao da Džes razmišlja, što je pod a) neobično i pod b) zastrašujuće.
Rekoh: „Ali se onda desilo nešto čudno. Pustio mi je svoj demo CD i stajao iza mene, a ruke su mu bile na mom struku.“
„A-aa...“
„D`accord. U svakom slučaju, okrenula sam se, a on je nekako odskočio, jačinom dve loptice skočice.“
„Je l’ igrao?“
„Ne... mislim da se uplašio da ga ne nokautiram cinge-cangama...“
Onda smo počele da se smejemo kao umobolnici na lekovima za umobolnike (tj. MNOGO).

„Luiz Renison tačno zna šta tinejdžere pokreće: prestanite da brinete adolescentske brige i jednostavno počnite da se smejete.“
Džulija Eklšer, Gardijan

Posetite: www.georgianicolson.com