„Utisak koji ostavljaju Zapisi iz mrtvog doma po svojoj silini mogu se uporediti sa Danteovim Paklom i Mikelanđelovim freskama Strašnog suda.“ – Dmitrij Pisarev Svaki čovek, pa ma ko to bio i ma koliko bio ponižen, ipak, makar instinktivno i nesvesno, traži da se poštuje njegovo ljudsko dostojanstvo. Robijaš i sam zna da je robijaš, odbačen čovek i zna svoj položaj prema starešini. Ali nikakvim žigovima i nikakvim okovima nećeš naterati čoveka da zaboravi da je čovek. A pošto je i doista čovek, onda se prema njemu treba i ponašati kao čovek. Godine 1849. Dostojevski je zbog sumnje da širi previše slobodne političke ideje koje se negativno odražavaju po vlast osuđen na smrt. Kazna je, međutim, preinačena, pa je u sibirskom kazamatu proveo četiri godine teškog rada. Knjiga koju je napisao nakon puštanja na slobodu, zasnovana na beleškama koje je krišom izneo iz zatvora, ne samo da mu je donela slavu, već je i utemeljila tradiciju ruske logorske literature. Zapisi iz mrtvog doma prikazuju brutalne kazne, sukobe, izdaje i psihološke posledice zatočeništva, a iz njih se iščitava piščeva optužba nepravednog društvenog uređenja koje je, kako je smatrao, nemilosrdno uništavalo ponajbolje izdanke svog naroda. Posrnuli plemić Aleksandar Gorjančikov, pripovedač Zapisa, otkriva nepatvorenu humanost svojih sapatnika, i prenosi je kroz njihove portrete u kojima se naglašava kontrast između dobrote ljudi s kojima deli robijašku svakodnevicu i prestupa koji su ih odveli na robiju. „Ne znam ni za jednu bolju knjigu u celokupnoj novijoj književnosti, uključujući tu i Puškina. Nije začudan ton, nego gledište: iskreno, prirodno i hrišćansko. Dobra, poučna knjiga.“ – Lav Tolstoj