Sanja Mijailovic

Posthumno objavljeni roman grandioznog pisca Franca Kafke. Ostavlja teskobu nakon citanja, gorak ukus usled postojanja svih neukih rezima, birokratskog besmisla i otudjenosti pojedinca u drustvu. Mozda se tako i sam Kafka osecao, kao Jevrejin koji je govorio nemacki jezik. Prostor i vreme u romanu puni su nelogicnih pojedinosti, pa se na momente cini da je ovo delo fikcije, a ne stvarnosti. Sve ukazuje na nesklad i sukob bica i sveta oko njega. Kafka je sasvim odredjen u svojim pogledima na svet i pravo coveka, ali sve je badava kad u takvom besmislu, jedinka gubi svoje pravo na sopstveni zivot i svoje dostojanstvo. Optuzen za nesto sto niti zna sta je, niti mu to iko saopstava, glavni junak Jozef K. ide od vrata do vrata ucenih, ali cudnih ljudi, u nadi da ce mu (kako oni sami isticu)-pomoci. Trazi svetlo u tami. Pametan, sposoban,mlad,zeljan zivota, ali uvucen u svo to sivilo, na kraju biva ubijen na najpodliji nacin koji sam ja procitala u bilo kojem delu. Besmisao sistema...

Ivan

Izuzetan roman, koji se moze tumaciti sa razlicitih aspekata, ja sam ga doziveo kao metafizicku formu, gde se preispituje (sudi) covekov zivot gde se vidi da ne zelimo da se odreknemo svoje gordosti sujete i svih svojih grehova, te da nasa dusa vecno ceka ispred vrata da bude primljena u carstvo bozije.

Maja

Kafka je težak. Život je s*anje i onda umreš, bez ikakvog objašnjenja. Proces je uznemirujuć, kao da gledam odraz našeg sveta u iskrivljenom ogledalu. Ostavio me je zbunjenu, dugo sam razmišljala da li mi se uopšte dopala. Knjigu koju svi moraju bar jednom pročitati.

Dragica

Ovaj klasik koji ste verovatno pročitali a ako niste onda obavezno to učinite što pre, danas je aktuelniji kao nikada ranije. Ono što se dešava Jozefu K. nije tako nestvarno. Društvo koje je opisano u romanu u kome čovek biva optužen za nešto što nije učinio tj. ne zna šta je to navodno učinio, a biva osuđen bez suđenja deluje vrlo realno ukoliko posmatrate iz ugla savremenog sveta. Ne mogu reći da sam uživala čitajući je sa osećanjem gorčine ali svakako preporučujem.

Evgenija Anđelković

Priča o stvarima za koje razum nije dovoljan, koje se dešavaju van naše moći poimanja. Priča o čoveku koji je verovao da živi u državi u kojoj postoje i pravo i zakoni. U takvoj državi on je uhapšen a da ne zna koje je krivično delo počinio, uhapšen je a nije u zatvoru, vodi se istraga, nema javnog suđenja, sudovi su u potkrovljima stambenih zgrada, postupak je tajna čak i za samog optuženog a svaki otpor je uzaludan. Dešava se gomila neshvatljivih, apsurdnih i paradoksalnih stvari. Naš junak je u sukobu sa imaginarnim sudom, pravda je nedostupna a zakona nema. Pratimo preobražaj glavnog lika od slobodnog čoveka, preko njegovog mirenja sa sudbinom do potpune ravnodušnosti, pa čak u neku ruku dolazi i do prihvatanja nepostojeće krivice. Roman je nezavršen ali nam pruža mračnu sliku društva koje gazi i uništava čoveka i sve ljudske vrednosti. Čita se brzo i lako, izrazi su pomalo hladni i racionalni, bez suvišnih emocija, ali takav je i prikazani svet – pun usamljenih i otuđenih ljudi.