„Pesnički neokonzervativizam Selimira Radulovića je prirodna, samorazumljiva datost: njegova pesnička reč odjekuje, danas, na početku XXI veka, s istom merom smirenosti i usmerenosti ka perspektivama večnosti, kao što je to bio slučaj s arhajskim oblicima pevanja i mišljenja. Ako neko misli da ovakav pesnički oblik nije usklađen s duhom vremena, onda moramo reći: ovom nesrećnom vremenu velikog tehnološkog napretka i strasnog usmerenja ka apokaliptičkim ishodima ovoga sveta, preko su potrebni upravo pesnici koji će, na različite načine, pevati iz smirenosti uma, iz večnosti bivanja i iz arhaičke nadahnutosti Svetim Trojstvom.

Saglasno tome, pesnički neokonzervativizam je nužan, meleman i blagotvoran kao alternativa lakomislenosti postmoderniteta, prevarnosti čulnoga sveta, zavodljivoj igrivosti kapitalističke liberalne ekonomije, ali i kao obnovljena potvrda nužnosti svedočenja o Živom Bogu, u živim dušama ljudi. U takvom poetičkom stavu, u takvoj argumentaciji, u takvom pesništvu, koje nastaje opredeljenjem za arhajsku duhovnu, religijsku stvarnost, koja mnogima izgleda potpuno nestvarna, u vremenu materijalističkog, tržišnog, marketinškog sjaja, u svemu tome, prepoznajemo stav da se pesmom mora odlučno nastupiti protiv nepesničke stvarnosti, odnosno, protiv prozaične i konzumerističke svakodnevice postmodernog doba. Tu negde nalazim jake razloge zbog kojih mi se misija Selimira Radulovića čini važnom i dragocenom u vremenu u kojem živimo. Njegovo pesništvo je najizrazitiji primer pastirski čistog, hrišćanskog pevanja, zasnovanog na utvrđivanju pojma svetosti u ljudskom životu, na obnovi, ponavljam, uvek žive ikone Živoga Boga u živoj čovekovoj duši.“
– Ivan Negrišorac