DjudjaMudja

Roman je interesantan, drži pažnju. Kraj mi se uopšte ne dopada.

Aleksandra S.

Ovo je priča o Edu, koji sebe opisuje kao devetnaestogodišnjaka koji vozi taksi, koji zapravo nema nikakvu perspektivu u životu, koga zajednica ne poštuje nešto preterano, koji, prosto, ništa posebnog ni nema. Nakon jedne pljačke banke, Edu počinju da pristižu kečevi (oni, kartaški) i jedino on može da ih "dešifruje" i dela u skladu sa njima. Zašto baš njemu pristižu i na koji način on reaguje na ovu nesvakidašnju "poštu", moraćete sami da otkrijete. Ova knjiga jeste nekakav skup čudnog i dirljivog stopljenih u iste redove, sa ponekim redkom o kome se može i poduže razmišljati. Toliko je stvari koje Ed radi na najlogičniji, najobičniji mogući način, ali se, ipak, njegovi postupci vešto zavlače u vaše misli. I sam stil pisanja je jednostavan, a opet veličanstven. Boljeg objašnjenja nemam, zaista. Kraj knjige je meni bio neočekivan, a opet mi je i on neverovatno prijao. Ako bih knjigu morala da opišem u par reči, rekla bih da je: nesvakidašnja, čarobna, divna! Sve preporuke!

Olivera

Roman koji je, možda pomalo neopravdano, ostao u senci Kradljivice knjiga, jer takodje predstavlja štivo visokih umetničkih dosega i višeslojnog značenja. Roman čija se radnja odvija u sadašnjosti, u megalopolisu u kome čovek, a naročito mlad čovek sa nedovoljno samopouzdanja i bez jasnih ciljeva, može biti usamljeniji nego na pustom ostrvu, zapravo je jedna priča izuzetne topline, čija je moć da nam vrati veru u dobrotu prosto očaravajuća. Sugestivno napisana, sa elementima trilera, ona čitaoca veoma lako uvlači u istinski vrtlog dogadjaja koji se smenjuju kada mladi, neambiciozni i dezorjentisani Ed uspe da spreči pljačku banke. To će biti presudan trenutak, jer će tna čudesan način biti izabran da čini dobra dela: od najtežih zadataka koji su bili istinskih iskušenja sve do najobičnijih malih radosti koje će činiti za druge. Da svako može ostvariti svoj potencijal, tu gde jeste, i biti srećan jer svet čini boljim mestom, glas je koji čujemo dugo posle čitanja Zusakovog Glasnika.

Milan Trpković

Ako ste "Kradljivicu knjiga" nakon čitanja prigrlili uz sebe kao najdražu osobu na svetu i uz to osetili neverovatnu emociju, onda ćete ovu knjigu zagrliti kao najboljeg drugara i uputiti joj jedan osmeh zahvalnosti. Zašto? Sam stil pisanja i tematika koju obrađuje Markus Zusak u ovoj knjizi je takav da vas vodi i sa nama komunicira kao sa najboljim prijateljem. Ujedno i samog junaka, mladog Eda možete da doživite tako - kao najboljeg prijatelja. A šta najbolji prijatelji rade? Slušaju jedni druge, pomažu se i vole. I ne samo to, nekada je potrebno je da govore istinu i budu surovo iskreni, pa makar to bolelo. Tu su brojna iskušenja, ne znamo uvek sve i ne možemo biti sigurni da je sve kako treba. Postoje stvari koje možemo da promenimo, a nekada je potrebno da nas neko pokrene. Neko ko nas vidi sa strane..

Đorđe L.

Ne mogu da se zasitim knjiga ovog pisca, pročitao sam „Glasnika“ jer astronomski mnogo obožavam „Kradljivicu knjiga“ koja je učinila neverovatnu stvar mojim osećanjima, tako da su i u ovom romanu njegove rečenice magija. On govori o Edu, mladom taksisti koji nije baš postigao mnogo u životu, dobija misteriozne karte sa imenima i treba da reši tragove i shvati poruku koju mora preneti. Ključno pitanje je zašto? Postoji više likova, njihova ljudskost je divna, više uzbudljivih stanica i jedan pas (da, kad sam kod toga, mislim da hranjenje psa samo kafom, sladoledom i lazanjama neće baš uticati dobro na njega, samo da znate). Ovo je knjiga o razvoju jednog mladića, o promeni, o prijateljstvu i ljubavi. Mislim da treba da je izaberete zato što se radi o sjajnom romanu., a ne zato što možda očekujete da će biti nova „Kradljivica knjiga“. Jer nije.