Evgenija Anđelković

Roman je pisan u prvom licu pa sve deluje prisno i iskreno. Glavni junak se bliži četrdestoj godini, bio je alkoholičar i to je dovelo do oduzetosti nogu. Lečen je u stacionaru, a sada mu je terapija, uz lekove, kretanje odnosno šetnja. Zato se svaki dan šeta Beogradom i o tome vodi dnevnik u periodu decembar - kraj marta. Opisuje ono što vidi u datom trenutku, a dobro opaža detalje – tu su i vrapci, mačke, kerovi, i stabla, poznati i nepoznati ljudi, piše o svemu što mu se dešava, o osećaju usamljenosti. Terapeutske šetnje su se pretvarale u potrebu i ljubav prema šetnji. Dnevnik počinje sa tmurnim danima punim kiše, vetra, snega, leda i bljuzge pa sve do lepog prolećnog sunca koje greje iako je još hladno, ali daje osećaj da zima i problemi prolaze. To bi mogao biti početak neke nove ljubavi, nečeg lepšeg u životu... Setna ali optimistična priča o jednom običnom čoveku i njegovom životu uz poruku da je život kratak i lep, a teškoće su prolazne, sve zavisi od nas.

Jovana Kočić

Ne postoji pisac koji lepše od Valjarevića ume da dočara svakodnevicu, kod kojeg i tumaranje ulicama liči na umetnost. On kroz ovo sjajno delo govori o sasvim običnim stvarima, ali toliko intrigira čitaoca da želi da sazna što više i upija njegove reči. Sa njim ćete se kretati Beogradom upoznajući neke nove puteve, što gradske što životne, uživaćete u njegovom opažanju i radovati se njegovim malim pobedama i borbama, nateraće vas da sagledate stvari iz neke druge perspektive i da uvidite koliko je život satkan od sitnica . U stvari kad se pogleda šira slika, on ne piše ni o čemu posebnom, ali u tome i leži sva njegova posebnost.

Ivana

Sada, kada smo zbog stanja u državi, svi u izolaciji, šetnja je sasvim sigurno ono što mnogima najviše nedostaje. Možda ćemo kada se život vrati svojim tokovima, i mi morati, poput glavnog junaka ovog romana, ponovo da učimo da hodamo. :) Dotad, preporučujem vam da se podsetite koliko je lepo šetati gradom - uz sve sitne pojedinosti koje se mogu zapaziti usput, i šetajući prostorom, šetati i sobom samim: prizvati prošlo, pređeno, učinjeno i nepovratno, a razmisliti i onome što tek čeka da bude pređeno. Sjajna knjiga za čitanje tokom ovih dugih dana...

Jovan

Za mene je ova knjiga, koju sam čitao kada se prvi put pojavila, dnevnik šetača. Ne samo u bukvalnom smislu, jer autor s više ili manje napora hoda ulicama svog grada, već i metaforički, on šeta po svojoj duši, po sećanjima, bolu. Pridružio sam u se u toj šetnji i od tada volim njegovu prozu.

Danilo

Ono što pleni i zavodi od prve stranice bilo koje Valjarevićeve proze jeste nepatvorena iskrenost. Tek kada se oslobodimo htenja da se svima dopadnemo, možda ćemo se nekome i dopasti, kaže stara poslovica. Otuda njemu i najviše leži ispovedna i dnevnička forma. Njegova zapažanja o tome šta vidi i kako se oseća su izvanredna. On je neverovatan majstor da uhvati detalj, skicira sliku i prenese atmosferu. Čak i kada govori o uzrocima svoje sadašnje bolesti, pripovedač je neuvijen i otvoren u izlaganju. Sjajna knjiga za zimske dane propraćene dugim i besciljnim šetnjama.