Aleksandar

''Atlantida'' Pekićeva je spoj mitskog,istorijsko,filozovskog pitanja šta je to biti čovek.Ne želim da mnogo idem u detalje ove sjajne knjige,koja od neke pedesete strane potpuno intrigira čitaoca do kraja.Da li je moguće posle čitanja ove knjige gledati svet istim očima,da li smo ljudi ili nešto drugo slično i šta je to biti čovek,duša,razum ili neizvesnost.

Igor Krasić

Пекић сјајан, свакако препорука. Остаје једино жал за тим што нисмо у могућности да га читамо на нашем писму. Остаје нада да ће се у догледној будућности то променити.

Anđela Knežević

Ljubitelj ste antike i mitologije? Ukoliko je odgovor potvrdan, ovo je prava knjiga za vas. Kao polaznu tačku iskoristio je mit o Atlantidi. Ovaj mit je poseban jer još uvijek nije opovrgnut, a za razliku od većine mitova kojima se ne zna autor, za ovaj znamo da potiče od Platona i povezan je sa njegovom utopijskom Državom. Kao i ostala Pekićeva djela i ovo je žanrovski interesantno. Sam pisac je ovaj antiutopijski roman žanrovski odredio kao epos (još jedna poveznica sa antikom), a nalazimo i elemente detektivskog romana. Zastupljena je i jaka simbolika imena, pa tako na više vremenskih ravni egzistira više likova sa imenom John. Prva asocijacija na ovo ime jeste ime novozavjetnog Jovana Preteče, čije stradanje se vezuje za ritual pri kom se žrtvi odsjeca glava - Terafim . "Atlantida" je priča o borbi robota i ljudi za prevlast, a dok budete čitali zauzećete svoju stranu. Sigurna sam da vas zanima odgovor na ključno pitanje ovog romana "Da li ste čovjek ili android?"

Nikola Šojić

Zar smo stvarno androidi? Kada smo prestali da budemo ljudi i kako da ljudi ponovo postanemo? Samo su neka od pitanja koja su mi se motala po glavi nakon procitanje knjige koja savrseno pokazuje koliko smo podlegli pravilima i koliko bezimo od neizvesnosti. Knjiga u kojoj se posle svakog novog citanja otkrije ponesto novo i koja svaki put ostavi drugaciji utisak.

:: Јана Јовичић ::

"Атлантида" представља виђење две људске историје, паралелне и антагоне: видљиве, коју чине догађаји и промене; и невидљиве, антиисторије, која представља сталну борбу између људскости и непрестане роботизације човековог духа - повест људског наличја. Роботизовани људи су постали празни, истрошени, испуњени илузијом властитог постојања; изменили су своју природу, пореметили равнотежу душе и тела; њихов погрешан начин живота нарушио је јединство човекове примарне природе, разбио хармонију бића, насилно раздвојио његову садржину од форме; зачарани људски дух пошао је за материјом и њеним заблудама. Малобројни прави људи настоје да не понове историју роботске цивилизације, да искорене постојање робота, да их униште, притом не марећи да ли ће убити и праве људе, од којих многи нису ни свесни да живе у роботизованом свету. Али, да ли онда и даље постоје разлике између људи и робота? Уколико човек има пред собом виши циљ, све више је налик на робота, све више роб програма.