Česlav Miloš

Česlav Miloš (1911–2004), poljsko-litvanski pesnik, književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980. Rođen je u malom mestu u Litvaniji u plemićkoj porodici. Sudirao je u Vilnjusu. Upisao je polonistiku, studirao mesec dana i prešao na pravo, ali je i dalje sarađivao sa polonističkim književnim kružocima. U Parizu je kao stipendista boravio od 1931. gde se upoznao sa novim pravcima u književnosti. Tada je prvi put sreo svog rođaka, francuskog pesnika, metafizičara i kabalistu, Oskara Vladislava Miloša de Lubiča. Drugi njegov boravak u Parizu - školske 1934/35. bio je za njega mnogo značajniji. Po povratku iz Pariza radi u Radio Vilnjusu 1936/37. kada su ga nacionalisti izbacili zato što je pravio emisije o Belorusima i Jevrejima. Dobija posao u Radio Varšavi, gde upoznaje svoju buduću suprugu Janjinu Dlusku, ali i neke pesnike. Posebno mu je blizak Ježi Andžejevski. Ratno vreme provodi u Varšavi, odakle 1944. odlazi u slobodni Krakov. Jedno vreme posle rata radi kao poljski diplomata u SAD. Godine 1950. za katolički Božić poljske vlasti mu oduzimaju pasoš. Zahvaljujući tadašnjem ministru inostranih poslova Modžejevskom, odnosno, njegovoj supruzi Nataliji, pasoš mu je vraćen. U leto 1950. izabran je za sekretara Poljske ambasade u Parizu. Dana 15. februara 1951. napustio je ambasadu i zatražio politički azil od francuskih vlasti. Izvesno vreme proveo je u poljskoj „Kulturi“, a potom je s porodicom živeo u malom mestu kraj Pariza. Godine 1961. pozvan je da radi, najpre kao gostujući profesor u SAD. Predavao je književnost na Univerzitetu Berkli. Ranih devedesetih vraća se u Poljsku. Sebe je uvek prvenstveno smatrao pesnikom, i to hermetičkim pesnikom za malobrojnu čitalačku publiku, potom esejistom, a najmanje romanopiscem. Svoje najpoznatije delo, zbirku antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, napisao je 1953. Ono mu je donelo veliku popularnost. U esejima je, kako je često pominjao, govorio ono što nije mogao da kaže u poeziji. U svojim poznijim delima bio je blizak Aleksandru Vatu i temi katastrofizma. Iskazivao je zabrinutost za sudbinu kulture i pisao je pesme bez određenog sadržaja inspirišući se primitivnom i varvarskom kulturom. Bavio se i temom umetnika u egzilu.