– Drzeci se za ruke samo rekose u isti glas da ih je spojila ona - Laguna. U njenom starackom pogledu ogledao se on, ali kao mladic sa knjigom, razbarusene kose, koji, gle, odjednom se okrenuvsi, bez vidljivog povoda, ka njoj, bas kao i sada, zakoraci u Lagunu koja ce im zivot znaciti. Sada , kada u njegovom oku pozvanom na njen pogled, odblesnu slika mlade dugokose zene pod Zirado sesirom kojeg lomi maestral, ne ove majusne starice koja ga drzi za drhtavu ruku, u istoj toj Laguni, dok maestral lomi izbledeli slamni sesir sa, sada, rasenjenom plavom trakom, sunce evo opet isto onako koso pada na pozutele stranice romana kojim je, izrodivsi se iz pitanja sta to ona cita, zapoceo njihov zivot, a maestral je kao nekada okretao preostale stranice izdanja od pre sezdeset godina - "Lagune ljubavi". (Elly)


– Progonjena lovačkim trubama, topotom konja i lavežom pasa, zadihana lisica se nađe na ivici provalije iznad male lagune na čijem su pesku mladić i devojka, tada joj se učinilo da su manji od mrava, vodili ljubav. Na još toplom pesku zadihana devojka je razmišljala o velikoj žrtvi svoje majke, postojanju boga i davnom lukavstvu svog prvog mladića dok su vodili ljubav progonjeni nezrelim godinama. Glavom naslonjenom na deblo dobro ukopano u pesak, pegavi mladić blagog lica nije mogao da sakrije iznenađenje što u tako telesnom trenutku sa skorom nepoznatom devojkom, iznad njenog ramena, u daljini, na ivici provalije, vidi lisicu, tada mu se učinila manjom od mrava, spremnu da skoči. (Dejan V.)


– Srce je zakucalo jače, dlanovi su se znojili, misao mi je nestala u masi kao kap kiše u plavoj laguni tog trenutka kada sam ugledala tebe.I dok plešemo pod mesečinom, moja je u ruka u tvojoj, svaka nit moje mašte satkana je od tebe, naše su duše isprepletane igrom vremena. Pridji bliže da čuješ šapat vetra, da osetiš kapi rose na mojoj kosi, da vidiš ljubav u očima mojim. (Kristina Ličina)


– Bilo je to zaista kratko leto, ispunjeno suncem, toplinom I ljubavlju. U maloj laguni, koju su stvorili samo za sebe, daleko od očiju sveta, pustili su osećanjima na volju. Rastali su se srećni, znajući da će se uvek lako prepoznati po tragu koji je ostao u srcu. (Desanka Vukosav)


– Pročitao sam pravila konkursa: ljubavna priča u tri rečenice u kojima će se naći reč "laguna".
Razmišljao sam o tome koje tri rečenice da napišem, da bi to bila ljubavna priča o njoj.
Bilo koje, shvatio sam. (Milan)


– Stigavši kući zbacila je sandale s nogu istovremeno spustivši torbu na pod iz koje je prethodno izvadila mobilni telefon,spremajući se da ga pozove i uživa u onom zadovoljstvu koji je svaki put nagoveštavao njegov glas.Znala je da su prekookeanski pozovi prokleto skupi,ali prošla je cela nedelja bez poruke kada se vraća – a kako u ljubavi nikada nije slušala zdrav razum – okrenula je njegov broj.Uzdahnula je šetkajući se ukrug po terasi,rasejano otresajući pepeo cigareta i dok je očekivala da se javi oči su joj klizile preko ograde,lice joj se naglo ozari i ona,onako bosonoga,istrča iz stana jureći niz stepenice ka svojoj laguni,odbacivši mobilni na komodu u hodniku. (Mirjana*)


– Dok sam zatvarao ulazna vrata,ugledao sam ih kako trče prema meni držeći se za ruke poput dece,mokri od kiše,bezobrazno srećni kako to samo zaljubljeni umeju da budu i tad sam ih primetio kako vise okačene o devojčino rame:par belih,špic baletanki.Zažmurio sam ...i ponovo sam je držao za ruku,dok smo trčali ka plesnoj dvorani,našoj laguni,mokri od kiše.Krišom sam je,iz noći u noć,posmatrao dok je plesala – kako je samo znala da pleše – ali te noći u plesnoj dvorani,ne usuđujući se da upalim svetlo,skidao sam je polako dodirujući vrelim usnama svaki deo njene mokre kože i dok mi se predavala,znao sam da ću ovu sliku poneti zauvek sa sobom i da ovo više nikada nećemo ponoviti...i baš tad negde iza imene u zgradi zalupiše se vrata i otvorivši oči,nevoljnim korakom popeo sam se stepenicama do stana. (Mirjana*)


– Doletevši do obale,ona uspori nisko lebdeći nad lagunom odvojenom od mora koralnim grebenom,vešto skrivenoj od znatiželjnih pogleda stranaca.Ni ove noći sreća joj ne beše naklonjena i shvativši da njegovog avatara opet nema,ona preleti prstima po tastaturi računara i besno pritisnu taster .Na ekranu se ukaza govorni oblak tražeći joj potvrdu i dok je kursor trepereo,frustrirana što ni u virtuelnom svetu njena strast neće biti zadovoljena,odgurnuvši se stopalima ona skrenu pogled sa ekrana istovremeno potvrdivši jednim klikom miša. (Mirjana*)


– On se zainteresovao, ona se pravila hladna, on se ponizno trudio, ona se oholo smilovala i postala hirovita. On je voleo i trpeo, ona nije znala da voli i bahatila se bez stila i mere. On je otišao ohladnele srca, ona je u suzama pokušala da ga vrati – uzaludno jer sve je, promašivši pravi trenutak i meru, završilo u laguni banalnosti. (Olivera Šopalović)


– U njenoj priči ja sam samo ON, treće lice, momak za utehu i izazivanje ljubomore drugih, do kojih misli da joj je stalo. U mojoj priči, koju ona zove drugarskom, pajtaškom, bratskom, u neznanju, ona je čežnja i san, i drhtaj slučajnog dodira, i nesanica, i ljutnja, i želja za priznanjem i želja za begom. Ali, iskričavost njenog pogleda i vedri smeh „čine da je moj bol večito svež“ - u laguni nadanja. (Olivera Šopalović)


– Kako sam je nekada voleo – oblu, životnu, strasnu, punu i inata i bezazlenosti! Sada, posle deset godina, nošen čežnjom kroz lagune života, kao Odisej, stojim pred njenom kućom, ali mi vrata otvara neka nepoznata žena što samo naliči na nju. Okrećem leđa i odlazim ne našavši svoju Itaku. (Olivera Šopalović)


– Popila sam te večeri gutljaj tvoje duše, dok si govorio koliko me , dok sam govorila koliko te...
U podnožju grla sakrila se laguna sećanja i nikako, nikako da ode.
Kašljem i kašljem i pitam se:
koliko ću još živeti ovako zagrcnuta ? (Tanja Stojiljković)


– Prema legendi baš na mestu ove uvale bila je najveća laguna na svetu, pre sijaset vekova, tu su ljubav vodili more i reka.
Šake smo isprepritali i poglede spojili pitanjem :
može li naš beskraj stati u te nagomilane vekove?
Umesto tvoje ruke, grčevito, stežem olovku, i znam da su se isto pitali more i reka, pred kraj svog beskraja. (Tanja Stojiljković)


– Sjedili smo na obali tamno plave lagune i pričali pod rupičastim nebom zakrpljenim pomoću bezbroj sitnih zvijezda. Onda se dogodilo nešto nezamislivo, nešto što mi je promjenilo život i od čega se nikada nisam oporavio. Poljubila si me. (Dušan Tešić)


– Žena je sveto tlo. Skrivena laguna, oko okeana koje plače sakriveno svojim slepilom u mekano peščano krilo. Nad vodom tog oka, poput varljive seni, bdiš kao plima i oseka ti, učeći da voliš gde se u rovitom tlu tragovi uvek iznova brišu. (Lilly)


– Nije ljubav za nas - rekla je tužno Laguna. - Previše smo mi ničiji i divlji za nešto tako nežno, gde je potrebno dvoje. - Ali Laguno - more se nasmejalo, - takvi najlepše vole. (Marija Lekić)

– Sedela je nepomično kraj njega dok joj se pogled gubio negde u daljini. I nikada se nije pitao gde joj pogled tako radoznalo luta i da li joj pogledi stižu do zaspalih valkuna, zaboravljenih laguna ili do možda nekih drugih očiju... Jer znao je on da su njeni najlepši pogledi samo za njega, a on je svoj jedan jedini čuvao samo za nju. (Marija Lekić)


– I dok je svet pretio da ode dodjavola i zvezde padale sa neba a lagune tonule u mora, ona je rekla da će me voleti sve do samog kraja, a ja, znajući da se kraj sveta bliži, učinio sam jedino što sam mogao da bi me volela duže...spasio sam ga. (Marija Lekić)


– Ona dolazi sa osmehom koji najavljuje dah proleća, u suncu koje se stidljivo javlja. Kroz lagunu njihovih sećanja kreću se jedno prema drugom i znaju da će tu i ostati. (Desanka Vukosav)


– Jednom je predložila da oboje promenimo polove, kako bi svako od nas mogao da oseti kako je ranije bilo onom drugom. To smo i uradili, nakon večeri u baru “Laguna”. Kasnije mi je rekla da sam šovinista, jer sam govorio da svet još nije spreman za toliko demokratije. (Nemanja Grujičić)


– Htela je romansu sa mnom koja traje pet sekundi, da bi se drugaricama hvalila kako ima najkraću ljubav na svetu. Sedeli smo monotono i oboje čekali da u tu lagunu tišine makar na tren uplovi neka živahna jahta. I taman kad sam hteo da moje usne razviju taj jarbol, ona se trgla i svojim torpedom potopila moj kruzer, kao jedini trag jedine namenske ljubavi koja nije imala ama baš nikakvu namenu. (Nemanja Grujičić)


– Na kraju te čudesne majske večeri pune plesa i muzike Princeza se konačno odvažila da poljubi Žapca.
I tada se desilo nešto neverovatno, jedno čudo, sasvim u duhu večeri.
Princeza se pretvorila u ljupku žabicu i ovaj presrećni par žaba je odskakutao do Lagune ljubavi gde se i danas njišu na talasima svoje bajke. (Sonja Popov)


– Sada su se iz daleko odmaklog Renoa Lagune mat ljubičaste boje mogla videti samo udaljena svetla grada a sa usnulih polja je opojno mirisala lavanda. Emina, koja je bila za volanom, nežno se pogledala sa Elenom mazeći je desnom rukom po temenu. Elena je uzdrhtala i uz osmeh značajno rekla samo: "Slobodne". (Sonja Popov)


– Zvezdana noć, večera uz sveće u maloj laguni, njena mala crna haljina, sjajne oči i zvonki smeh, šampanjac i crna plišana kutijica u mom džepu.
Dve predivne godine, moja druga polovina, moja strast, moj najbolji drug, klečim, srce tuče, obrazi gore, pogledi se sreću…
Ne???!! (Irina Kosorić)


– On. Ja. I laguna. (Marija Radanović)


– Da li me voliš?
- Da. Ali ne više od Lagune. (Marija Radanović)


– Znaš šta je ljubav?
Kad odem u Lagunu i častim se jer sam vredna, jer naporno radim, jer se borim sa svim i svačim, a najviše sa sobom, pa mi od te bitke treba malo odmora. I onda se zavalim i nema me jer čitam do sutra, tuđe bitke. (Marija Radanović)


– Danas su oblaci brzi. Pri kraju neba rumenilo, osećam tvoj miris, šapućem ti nežno u beskraj. Oglasi svoju snagu kroz ptice, čekam te na drugom kraju lagune ovog sveta, gde caruje jedna sanjalačka pesma, mrlja od kafe i obeležena strana br. 462. (S.M)


– Tražio je časovnik. Pitao prolaznike, kupovao i gledao račune, dizao slušalice na starim crvenim govornicama, gledao u veliku katedralu, u aparate autobusa, presretao gospodu i dame, i skrušeno se batrgao u njihovom neznanju, čudio se sopstvenoj kazaljki u grudima, osluškivao je. Nigde nije našao tako precizno vreme kao u laguni želje gde je sretao nju. (S.M)


– Na peščanom platnu plesale su senke i gledao sam kroz tvoju kosu kako more guta našu tajnu. U laguni su se njihali crveni talasi, sumrak je najavljivao zvezde, a ja sam po prvi put video dušu bez tela. Slobodan. (S.M)


– Trazio sam tvoje snene oci u riznici Laguninih knjiga zeleci da te osetim u svakoj reci,miris tvoje koze,sapat tvojih usana,tvoju kosu pod mojim zahtevnim prstima...Svaki put sve blizi a nikada dalji,svaka stranica kao da je pisana za tebe, za nas.Ali ti si bila daleko u nekom sazvezdju sijala si samo za mene i cekala trenutak da opet budem samo tvoj. (Aleksandar Todorovic)

– Osecala sam spokoj u tvom zagrljaju kao kap vode u mirnoj laguni, bela pahulja u cupavom snegu, rosa na ruzinom pupoljku, list na veselom povetarcu...Vatromet je osvetlio decembarsko nebo, moje srce tuklo je u ritmu tvoga, jedan uzdah oteo se sa mojih usana i izgubio na tvojim. Stajali smo kao jedno bice sa neizrecenim obecanjima i znali smo da nista vise od tog trenutka nije bilo isto za nas... (Kristina Licina)


– Od svih mesta na svetu, ti si rešila baš u Laguninoj knjižari da me „nogiraš“. I to dok sam se premišljao između Dušana Silnog i Bubašvaba. Uzeh Očaj od nane. (Dušica)


– Najdraža, tvoja ljubav okrepila je moja čula i dala mi sposobnost da vidim tirkiznu lagunu, jata zvezda na gradskom nebu, odsjaj mesečine; da čujem pljusak bačenog sidra, šum publike kada se diže pozorišna zavesa, tvoj smeh; da osetim utešni dodir, sjaj u očima i dečije ručice koje se pružaju ka meni u potrazi za zaštitom i nežnošću. Ti si moja istina, i zato budimo zajedno dokle god nam je lepo, a kada više ne bude tako razdvojimo se, da nas ono što je negativno ne bi razdvojilo. Oduvek moja, zauvek tvoj. A. (A.A.)


– Dok je plakala, rekla mi je da nas mozda laguna razdvaja, ali da su nasa su srca povezana i kucaju kao jedno. Onda je prekinula vezu. Spustio sam telefon i u sebi pomislio koliko je neizmerno volim. (Sonja Jekovic)


– On i ona. Mesec, zvezde, pesak, more, jedna laguna skrivena od radoznalih pogleda. Te noći počeo je jedan novi život. (Milena Petrovic)


– Koračajući po pepelu i ruševinama svog života, sreo je nju. Dala mu je svoju ruku, srce, dušu i telo. Svoj novi svet su ljubomorno sakrili od drugih u laguni svojih duša. (Milena Petrovic)


– - Ljubavi, stigao sam. Čekam te večeras u 8 u restoranu „Laguna“, sve ću ti objasniti.
- Pogrešili ste broj – odgovori poznati glas. (Irina Kosorić)


– Ako se ikada nađete u blizini te lagune, tamo između koralnih grebena i kopna, čućete muziku za tango i videćete mladi par kako strastveno pleše. Videćete Njega kako snagom svog tela pokušava da je zadrži, i Nju kako se svojim veštim koracima udaljava, a zatim mu svojim gipkim telom ponovo prilazi. Ali više od toga videćete glad jedne duše za dodirom druge i Ljubav koja izbija iz njih da bi, samo na kratko, jedno biće obasjalo ono drugo i da bi Ljubav stvorila vezu; jer veza koju Ljubav stvori jača je i od samog života... (A.A.)


– Ležali smo na plaži, čitao sam Laguninu knjigu, i odjednom osetih potrebu da joj kažem „Volim te“. Okrenula se prema meni, i rekla: „Znam, dušo, znam.“ (Marija Subić)


– Ležali smo na plaži, čitala sam Laguninu knjigu, i oboje smo se trudili da ne mislimo na svađu koju smo imali malopre. Posle nekog vreemena, ustao je i rekao: „Idem.“

Pogledala sam ga, trudiće se da izgledam odlučno i da mi je svejedno: „Idi.“ (Marija Subić)


– "Gotovo je", izgnao ju je. Nemo je, lepo lice njeno. Okrenuo se i otišao, dok je u njoj padala kiša, bura strpljivo uništavala godinama brižljivo stvaranu lagunu - raj ponovo stečen. (Ivan Leković)


– Dok sam sedeo na klupi ispred hotela, kroz rotirajuća vrata "Laguna Resorta" izašla je neka devojka preplanule kože boje čokolade; imala je dugu kovrdžavu kosu, usku belu majicu ispod koje su se ocrtavale nabrekle grudi, a dok je hodala njeni guzovi su se trljali jedan o drugi u kratko isečenim teksas pantalonicama. Gledao sam za njom dok me je ostavljala u oblaku parfema koji mi se učinio poznat, ali ja sam bio zatečen novim stanjem: po prvi put mi se nije dizao na ovakav prizor. E, gotov si, druže, pomislio sam u panici, mora da je ljubav u pitanju; i ti si rešio da budeš veran Jeleni. (Marija Paunović)


– Kao devojčica, posmatrala sam mlaznjake ležeći na leđima na terasi naše kuće (naša kuća je jedina u kraju imala ravnu terasu umesto krova), leti, kad je vedro, kad nema ni oblačka na nebu, onako male kako bezšumno klize po plavetnilu i ostavljaju beo trag i ti avioni, tada, oni su bili za mene simbol nečega što dolazi, neke dobre budućnosti, nečega što treba da se desi, mene mnogo godina kasnije; lepa, uspešna, divan muž, dobra deca, dobar posao, možda ja u nekom od tih aviona, letim na daleku plažu u laguni da ležim na ležaljci sa belim baldahinom i pijem koktel sa kišobranom u čaši. I sada, zaglavljena in the middle of nowhere, kad znam da je budućnost dobrim delom postala prošlost i da se nije ostvarila, kada je sadašnost nešto što ni u snovima nisam mogla da zamislim, i sada ponekad gledam avione i mislim na sva ona mesta na koja neću otići, na sve one ljude koje neću upoznati, na svu onu decu koju neću roditi... (Marija Paunović)


– Moje srce je samo laguna,koja je od ostatka okeana odvojena koralnim sprudom,sačinjenim od bolnih uspomena,rana i straha da ponovo pustim da neki brod njome plovi...Tada si se pojavio ti,brod koji sam uprkos svemu pustila da udje u moju luku i u nju dovede talase i zivot. Iako je ponovo nastao brodolom hoću da znaš da taj brodolom boli,ali je bio vredan bola! (Nevena)


– Dokle god postoji ova laguna,postojaćemo i mi. Ona označava naš početak,označavaće i naš kraj. Ona me je s tobom upoznala,zbog nje te u dušu znam. (Nevena)


– Stajala sam u Laguni,listajuci novu knjigu Nikolasa Sparksa kada mi je on prisao.
"Na prvi pogled prici Vama mi je izgledalo kao odlicna odluka,ukoliko bi ste zeleli da podjete sa mnom u setnju za pamcenje,ja bih postao istinski vernik u ljubav."
Pristala sam da prosetamo,i sa njim sam nasla utociste u ovom nasem surovom svetu. (Marija Blagojević)


– Mala plava laguna a njih dvoje sada sami na moru.Nikad ni u najludim snovima nije sanjala da ce njoj desiti ljubav i strast koje je citala u romanima.Ispunjena je neznoscu voljenog muskarca pored sebe. (Slobodanka Pavić)


– Isprva plaho, tromo, a onda sve brže i brže, poput igre ljubavnika, vreme se izdrobilo u godine. Još uvek je lebdeo uz nju. Svetom neumorno tumaraše senke dok nebesa smenjivaše obličja; san, paralelni svet, laguna njene svesti, nije joj više bilo važno. (Jelena Kovačević)


– Tražio sam je u najdubljim morima, u svakom plesu vetrova, kroz bezbroj prokockanih bisera ljutio talase. A ona se čarolijom zaljubljene žene skrasila ovde u mom i ne tako gostoljubivom srcu, kao u najraskošnijoj laguni i strpljivo čekala da doplovim do nje. Sve vreme je bila baš tu. (Dragana Milićević)


– Omamljena prizorom, prošaptah mu svoje ime.
On nepokolebljivo reče: “Ne, Laguna se zoveš, moja Laguna! Ja sam Osvajač i ovaj delić raja preda mnom sačuvaću samo za sebe.” (Dragana Milićević)


– Možeš biti lutalica, lovac na blago, ljuti gusar, jahač talasa, večiti avanturista. Ali sva putovanja sveta su u stvari potrage za sopstvenom lagunom. Mesto gde tvoja i moja duša jedan san sanjaju u dvoje. (Dragana Milićević)


– Slučajno je dodirnuo. Slučajno ga stegla za ruku. Sad namerno žive u laguni slučajnih uspomena. (Dragana R.)


– A kako se devojka kao ti ljubi sa pirsingom na usnama, pita je dok traži napuklu šesticu u laguni njenih izgubljenih reči. Ne ljubi se – odgovara mu žustro. Vrište u sebi. (Dragana R.)


– Mlad je: lep, visok, zgodan, šarmantan, sprema musaku od tikvica, patlidžana i mrvica sira. Ovo je za tebe, kaže i daje joj u ruke parfem Laguna Salvador Dali. Ovo je za tebe, kaze i stavlje mu pred noge divne kucne papuce. (Dragana R.)


– Dok je napolju besnela letnja oluja, moje dve devojčice su se ušuškale uz mene, i tako zagrljene, pričale smo tiho, dok su munje parale nebo.
''Mama, koje je najlepše mesto na svetu''?
''Najlepše mesto na svetu'', misli su mi odlutale, kako da im kažem da je najlepše mesto na svetu jedna mala laguna na moru, gde su nam se pogledi sreli, gde se razbuktala strast koja ni do danas nije prestala... (Dana)


– Zauzeo je mesto na Mojoj plavoj stolici i uzasno me nervirao danima. Bio je dalek, zamišljen, mislima daleko, potpuno iritantan, i zaljubljen već godinama. Danas su sve plave stolice naše, i tri para nožica trapulja za nama velikima, kroz našu lagunu života! (Marijana J.C)


– Zamislio sam te i tako učinio najstvarnijom. U laguni moga sna plešeš kubansku salsu, i voliš me jednostavno. Za sreću treba malo. (Nemanja Milojević)


– Laguna toplih vetrova. Miris zore, lila ruža. Ti i ja, bezvremeni, ničiji više, na stranici 79. (Nemanja Milojević)


– Ja ne znam da ćutim o tebi. Ti ne umeš da me ne zamišljaš. Mi smo eho lagune u kojoj se svakog dana bude milioni spremnih da zaplivaju. (Nemanja Milojević)


– Gledaš me i misliš da si me pročitao kao ,,Laguninu " knjigu. Ali ne znaš da izgled može da zavara, da se ne sudi po koricama, da me ne poznaješ samo jer si pročitao jednu stranicu mog života, da se čita između redova (ili mora sve da ti se napiše?), da ne veruješ svemu što piše i da i ono što piše možeš pogrešno da razumeš, i da o meni mogu pričati i svi i niko, a da ti to neće reći kakvi ćemo biti ti i ja zajedno.
A ti mi kažeš: ,,Ja ne čitam knjige, ja ih živim." (Mirjana N.)


– Dok se tiho spušta veče, užarena crvena lopta uranja u more koje kao ogledalo šalje odsjaj najlepših boja. Ti, tako ogroman, tvoj zagrljaj tako nežan i topao, tvoj osmeh tako mio i pogled koji mami svojom lepotom. Znam, ova mala laguna koju smo pronašli, biće naša mala tajna sreće. (Jovana)


– Ova ista mala laguna, isto more, pesak i vetar, isti huk talasa. Sve se čini isto, samo nema nas. Ali, dok god postoji ovo mesto, postojaće i uspomena na tebe, na nas, i ovaj će predeo uvek oživeti jednu lepu letnju romansu. (Jovana)


– Kazaljka na zidnom satu stare porodične prodavnice je neumitno odbrojavala sekunde do njenog povratka za Srbiju, ne hajeći što on potajno opet pokušava da zaustavi vreme dok joj ovlaš dodiruje dlan dok vraća kusur, dok joj svojim baritonom i celim bićem želi „Have a nice day!“, dok je očima ispraća iz dućana i pamti svaki tren. Obasjana kasnim suncem, zastala je pokraj zrelih νεκταρίνια i καρπούζια, i šest sekundi, odnosno osamnaest premotanih paralelnih života kasnije, reče mu: „I could stay“. U isti čas, on joj se osmehnu toplo osmehom poznatim od davnina, primače joj se, obgrli joj obraze svojim dlanovima, kao da su atoli stvoreni da čuvaju lagunu sveg njihovog zajedničkog vremena. (Ana B.)


– Pogledi im se sretoše. Njena haljina se presijavala kao laguna na mesečini. Opčinila ga je. (Anastasija Antić)


– Sedeli su u dnevnoj sobi i gledali fotografiju sa svog medenog meseca. Tada su se blistavo osmehivali dok joj je stavljao venac od poljskog cveća na glavu, a iza njih se pod suncem presijavala laguna. Sada, na pedesetogodisnjici njihovog braka, zagrlio ju je i jednom slobodnom rukom joj ubacio belu radu u sedoj kosi osmehujući se i otkrivajući svoje preostale zube. (Anastasija Antić)


– Njih dvoje su i pored svih teškoća, prepreka i bola, ostareli zajedno. Njihova ljubav nije posustala, bila je ogromna. Pisac je zapisao i "Laguna" će je objaviti. (Anastasija Antić)


– Lagano je koračala dokom noseći u ruci sandale koje joj je kupio za prošlu godišnjicu braka kako ih talasi koji su uz huk udarali o stene kraj obale ne bi pokvaslili u svojoj srdžbi i slučajno oštetili tu relikviju dragu njenom izmučenom srcu koje je nevešto pokušavala da zašije zlatnim nitima nade.Gusta kosa joj se mrsila zbog jakog vetra koji je zajedno sa crnim nebom najavljivao jednu od onih oluja koje se dugo pamte, ali se ona nije ni najmanje plašila stežući u ruci sandale i osetivši kako je greje sjaj burme koju je nervozno vrtela palcem.Na kraju doka trebalo je da je čeka on, njena laguna mira, velika ljubav još iz đačkih dana, a kasnije i njen predivni muž, otac njene izmaštane, još nerođene dece, on koji se ipak nije pojvio, on koga je čekala čitavih godinu dana natapajući jastuk suzama svake preduge, usamljene noći, on čiji je lik slutila da više nikada neće videti, on čijeg se odlaska plašila više od oluje, od erupcije vulkna, od razornog zemljotresa, od smaka sveta, a čak i od sebe same. (Milica D. Radovanović)


– U bašti rastu drvo masline, drvo nara, lijanderi u raznim bojama i kaktusi. Nisam na moru; sve biljke su u saksijama a ja sedim u našoj bašti, maloj laguni koju je za nas stvorio. Hijade zvezda namiguje sa neba... znam, živimo bajku. (Dragana Mraović)


– - Opet ideš na put? - pita ga dok skreće pogled da ne vidi kako joj suze naviru.
Čvrsto je grli i ljubi u kosu, da ne vidi njen pogled i suze koje naviru. Na uvo joj šapuće savršen plan; slušaće radio, istu radio stanicu i tako će stalno biti zajedno, sve dok ga talasi ne vrate u njihov dom, lagunu koju su stvorili da se zaštite od ostatka sveta. (Dragana Mraović)


– Kazaljka na zidnom satu stare porodične prodavnice je neumitno odbrojavala sekunde do njenog povratka za Srbiju, ne hajeći što on potajno opet pokušava da zaustavi vreme dok joj ovlaš dodiruje dlan dok vraća kusur, dok joj svojim baritonom i celim bićem želi „Have a nice day!“, dok je očima ispraća iz dućana i pamti svaki tren. Obasjana kasnim suncem, zastala je pokraj zrelih νεκταρίνια i καρπούζια, i šest sekundi, odnosno osamnaest premotanih paralelnih života kasnije, reče mu: „I could stay“. U isti čas, on joj se osmehnu toplo osmehom poznatim od davnina, primače joj se, obgrli joj obraze svojim dlanovima, kao da su atoli stvoreni da čuvaju lagunu sveg njihovog zajedničkog vremena. (A.B.)

– Kroz glavu mije sevnula misao da od reči danas gluplja je samo reč sutra! Dok sam se poslednjiput uvlačio u nju, zamolio sam je neka me upozori kada se približi to sutra... Da se na vreme izgubim danas i potražim sutra u laguni! (Tatjana Debeljački)


– -Nisam ja više ni tvoja mirna luka, ni oaza, ni laguna... Nisam ti ja više ništa! (Ljubičica)


– -Molim te, ostavi tu knjigu i saslušaj me. A možda je jedini način da čuješ moje reči da ja počnem da pišem za Lagunu! (Ljubičica)


– Uramljeni prozorom crkve na brdu, premale za dvoje i njihovu ljubav, vide se nebo, Sunce i laguna.
–Ne znam da li verujem u Boga, ali sada, ovde, s tobom, mogu da umrem srećna- reče ona.
-I ljubav je od Boga- odgovori on i pusti ljubav kroz mali prozor crkve da se spoji sa lagunom. (Ljubičica)


– Dosao je iznenada u njen zivot jednog dana,sa grupom igraca iz nepoznate zemlje,bez para. Samo pogledima i mirisima lovio je vuk...po instinktu lovca nasao je mirnu LAGUNU svog zivota gde je voleo,lagao i varao do kraja svog kratkog ali divnog boravka. (Dragica Joksimović)


– Ti si bio moje utočište, smaragdna tiha laguna, okrilje podrške i zaštite. Nesebično sam ti se predala... Zašto si me ostavio? (Marina S.)


– Opet u laguni, posle toliko godina, gledam odraz svog lica u vodi, tražeći nju pored sebe, kao nekada; kao nikada više, znam, jer nje više nema. Nemoćan, gubim se u ovoj vodi, u prošlosti, u njenim očima, njenom prvom drhtavom "volim te" koje me je zauvek zarobilo. Padam u vodu, slomljen, osećajući da polako nestajem sa ovog sveta i ponovo se rađam u nekom drugom, gde me ona čeka. (Đurđina Pavlović)


– Čekala sam kraj lagune, sama i zaboravljena, gledajući odraz neumoljivo crnog neba u mirnoj vodi i stežući krvavo crvenu ružu među prstima. Znala sam da neće doći, i suviše sam dobro to znala - ali sam ,ipak, još uvek čekala. I dok se vedro jutro uvlačilo u lagunu, gaseći zvezde u odrazu neba, krvavom rukom bacih ružu u vodu, čvrsto odlučivši da više nikada neću da čekam. (Đurđina Pavlović)


– I ovoga puta,u proleće koje ume da porani pogledi im se sretoše,a uzburkane strasti zamagliše vidike i nejasnim učiniše oblike na onaj čudan,samo nama smrtnicima svojstven način-i tako odvajkada beše...Ostavili su iza sebe dugačak niz"besmislenih"uspomena,ushićeni nepoznatim lagunama koje obećavaše taj topao,okrepljujući vazduh što udisahu...Godine su trošile dane, i sve se nekako tada na pravu meru vraća,putarina koju ljubavnici vešto izbegoše na mostu,gle,na ćupriji još veća,al'tvrdoglava sujeta čoveka uporan je protivnik-kraj ljubavnog putovanja dobar ili zao,gotovo nikada,spoznaju nije dao...(Gordana Pavlović)


– Nekada davno,muškarac i žena postadoše roditelji...Požrtvovano,poštujući Tvorca,vaspitavahu svoje nestašne naslednike,svakog ponaosob podjednako predano,surovi ali i pravedni,nekad grubi,mnogo češće nežni...Generacije sinova i kćeri stasaše u zdravlju i sreći,u mirnoj laguni porodičnog doma što im svetinja beše,al' pali anđeli po danak dođoše i dražesnoj priči o ljubavi kraj načiniše -otuđi se čovek od čoveka,otac od sina,i sada svako,za sebe,ovozemaljska blaga grabi,čekajući,uzaludno,carstvo nebesko...(Gordana Pavlović)


– U mladim godinama,kada čovek luta i puteve traži,beše slična ljudima oko sebe-žudela za ljubavlju muškarca,volela bližnje svoje,čeznula da uživa u smehu potomaka...Zbilo se tako, i brže no što je očekivala-plava morska laguna,poljupci od kojih osećaše slatku jezu,pa onda materinstvo,briga o ostarelim roditeljima ,sve zacrtano,nepromenljivosti sklono...Ne,nije to bilo ono što je želela-trenutak otrežnjenja,ta privilegija malobrojnih, zbacio je teško breme,oslobodio je okova koje je ćuteći,godinama nosila,a pozne godine života podariše joj ljubav večnu,istinski spokoj i blaženstvo što jedino stvoritelj pruža, sve koje voleše volela je još više,ljubavlju ,čije krhkosti i prolaznosti beše sada u potpunosti svesna... (Gordana Pavlović)


– Doletevši do obale ona uspori nisko lebdeći nad lagunom,odvojenom od mora koralnim grebenom,vešto skrivenoj od znatiželjnih pogleda stranaca.Ni ove noći sreća joj ne beše naklonjena i shvativši da njegovog avatara opet nema,ona preleti prstima po tastaturi računara i besno pritisnu taster .Na ekranu se ukazna govorni oblak tražeći joj potvrdu i dok je kursor trepereo,frustrirana što ni u virtuelnom svetu njena strast neće biti zadovoljena,odgurnuvši stolicu stopalima skrenu pogled sa ekrana istovremeno potvrdivši jednim klikom miša. (Mirjana*)


– „Laguna (ispisano morzeovom azbukom: .-.. .- --. ..- -. .-), ženski rod, sastoji se iz 6 slova što je za 2,8 manje od prosečne srpske reči, sadrži 3 (50%) samoglasnika, što je za 7,2 odsto više od proseka. Prva pominjanja i zapisi reči laguna pronalazimo u engleskom jeziku 1769. godine i odnosila su se na Venecijansku lagunu (reč vodi poreklo iz latinskog jezika: lacuna – prazan prostor), a u španskom reč...“, završavao je poslednji pojam za taj dan, a rok za završetak Rečnika tuđica se primicao.
Onda je osetio da mu se njegova zapostavljena žena ušunjala s leđa i mazno šapuće: „Dođi, ja sam tvoja reč“! (Sandra Djura)


– Kada je maštao o svooj idealnoj ženi, video je kao vedru, umilnu i maznu ali razboritu, gracioznu, poštenu; gusta kosa, nežne jagodice na vrhovima prstiju, a mogla je da bude i drugačija... sve, sve je mogla da bude, ali da se zove Laguna, gde baš to ime... voli on nju... ali što nije Luna, recimo (možda joj je kum bio malo cvrcnut pa joj dodao par slova u imenu)... nekako mu je teško da joj tepa Lagunice, Lago moja, kako da je dozove: Hej Laguno!?
Mmmmmm, prekide mu razmišljanje njeno dugo i tiho mmmmmmmmm, koje je usnula mrmljala.
Podvukao se pod njen pazuh i pomislio: Nema veze, kako god, najvažnije je da ćemo kroz koji dan na svadbenom putovanju, u hotelskom registru da popunimo kolonu na ime Mr & Mrs Jug and Laguna Muanovic (Bože kako li će tek Kubanac izgovoriti prezime). (Sandra Djura)


– Najpovoljnija, najnovija i najkvalitetnija ponuda paketa kablovske televizije, račun, struja mart, evo ga i april, opet račun, za infostan, uh obaveštenje iz banke, mora da je opet neka glupost o promeni nečega, reklama za tepih servis, reklama za frizera, aaaaa ima tu i salon za masažu, vodoinstalater, Kuhinje sveta - kućna dostava hrane (ovo možda zadržim), povoljno selidbe, doooobro...
Nervozno je premetao po rukama gomilu nepročitane pošte, što je bio očigledan dokaz da se ona baš, baš naljutila, nisu se čuli skoro tri meseca i baš, baš mu je nedostajala, onako teško i dosadno mu je nedostajala.
Hmmmm, razglednica (od kad nije dobio razglednicu, još kada su mu baka i deka slali razglednice - tematska celina Uspomena iz Vrnjačke Banje), jedna reč – DOĐI i... okrenuo je brzo drugu stranu na kojoj je bila fotografija njihove lagune na Kritu, istog sekunda grozničavo je počeo da kombinuje i razmišlja o prvom letu za Krit i... gde ono mora da skrene sa puta, na onaj makadam... (Sandra Djura)


– LAste su odavno otišle, po nebu plove samo crni oblaci dima.
GUram se kroz masu gvozdenih lica ne bih li poslednji put video njenu zlatnu kosu.
NAda polako poče da iščezava, nebo je svojim sivilom zamutilo prozore na vozovima, točkovi se okreću, i u tom trenutku kroz dim, suze, maglu i bol jedino što sam mogao da vidim bilo je tužno kapanje suza po zlatnim uvojcima, i jedan dlan priljubljen uz staklo koje iščezava daleko, daleko u nepovrat. (Mina B.)


– U dalekom sećanju vidim krhke uglove neba kako se lome i padaju po tvom licu, ostaje samo belina. Čujem zvona kako jezicima svojim biju po tvom glasu, ostaje pusti odjek. Jednom davno, ostala je samo tvoja ruka u mojoj, i naša srca stopljena u lagunu što puca i zaljubljenim ritmom se ruga zaboravu, ubici sećanja, ubici neotpornom na ljubav. (Mina B.)


– Gledao ju je iz daleka, zeleo je da joj pridje, da je zagri poljubi, ali svaki put kad bi joj prisao osecao bi da ne moze da udahne, osecao bi slabost, bol. Zeleo je da joj prica o lepotama ovog sveta koje je video, o njegovom plavetnilu: o plavim morima, rekama, okeanim, jezerima, lagunama. Ipak je plava od uvek bila njena omiljena boja. (Petra Ivanovic)


– U plavoj laguni sjekle su se sve rute na kojima sam u životu plovio, svi putovi kojima sam hodao, sve mudrosti koje sam spoznao. Među mirisima mandarina i naranči vjetar je škakljao žensko tijelo pod palminim suncobranom i šaptao joj poeziju o moru dok je ona iščekivala susret iz snova. U pogledu punome ljubavi susrele su nam se oči, snovi su se pomiješali sa stvarnošću, a nakon zagrljaja i poljupca sve je postalo fantastika. (Ivan Gaćina)


– Na zadarskoj rivi promatrali smo najljepši zalazak sunca na svijetu uz romantične zvukove morskih orgulja, praćene s glasanjem galebova i mirisom soli sve dok u zagrljaju ljeta nismo utonuli u našu čarobnu lagunu. Tamo je bilo naše malo carstvo kojim smo zajedno vladali u zlatnome dvorcu i prvi put spoznali ljubav. Vrijeme neumorno teče, prošli su mnogi ljudi i brodovi, slika svijeta se mijenja, a naša ljubav svakim danom raste sve više. (Ivan Gaćina)


– Uz zvukove valova na Porporeli proleti mi u dahu cijeli život. Prisjetim se djetinjstva, školovanja, rada, briga i problema sve dok mi se sjećanja ne zaustave na ljubavi. Romantični Lokrum skriva zlaćanu lagunu, predvorje radosti u kojem smo se ljubili tog čarobnog ljeta, a onda odjednom sve nestaje u sjaju pijeska kako bi se sačuvalo za vječnost. (Ivan Gaćina)