– U tim vodama trudio sam se da pronađem mir -onaj koji je, putujući zajedno sa tvojim dodirom, bojio moje snove životom. Beskrajno je nebo nad nama i koji god te je oblak sakrio, dragi moj biseru, ova zrna peska poput slova naše prošlosti, hrliće s vetrom ka tvom zagrljaju. Poljubiće se uplašene senke iz tame i naslikaće novu svetlost, lepšu i magičniju za oboje jer naša dva sveta srešće se na mestu gde jutra grle veče, i gde moguća je magija ljubavi - to će biti naša laguna. (Aleksandra Milić)


– „Sva ta slova u knjigama koje platno su života, čemu nas uče i šta govore o nama?“, upitala je zamišljena , naboranog čela dok su tamne oči gladne znanja pokušavale da sruše misterije koje kriju se iza izloga "Lagune". Ovaj zimski dan bio je previše hladan da bi njena gola ruka i dalje držala moju, ali uprkos tome, ostala je u tom plesu prstiju, a ja shvatih da su njene misli ritam mog života i da sa mnom želi slušati zvuke stvarnosti. „Mnoge se tajne kriju daleko od naših duša, nedostižne su, možda čak nerazumljive našim skromnim bićima, ali tajna čoveka je da jak je kao stena, nosi teret svojih misli kroz beskonačan oblik vremena, ali ono što ga oblikuje i čini dostojnim lepote življenja jeste voda ljubavi, a moja si ti“, odgovorio sam ponosan što moju sreću kroji baš ona. (Aleksandra Milić)


– Ti si moja bila moja tiha laguna, a ja nemirno more. Tvoje plavetnilo privlačilo je moje dubine, a moji talasi komešali su tvoju mirnu površinu. Samo jedna plima bila je dovoljna da ostavim sve i postanem jedno sa tobom zauvek. (Aleksandar Todorović)


– Najsrećnija sam žena na svetu.U plavoj laguni na zlatnom pesku ležim pored čoveka svog života sa knjigom u ruci. Ceo svet je moj. (Mirjana Ilić)


– Sa njegovog lica padaju kapi znoja. Laguna pulsira ritmom života. Uzmi meru ovom letu, govorim sebi smejući se glasno. (Tatjana Cvejin)


– Voleo je da "upoznaje"devojke i žene preko interneta, jer tamo možeš da oduzimaš kilograme, dodaješ centimetre, izmisliš interesovanja, promeniš zanimanje, pa čak i pol, ukratko možeš biti ono što nisi. Ovog puta odlučio je da bude iskren, od malena je patio od alergija, stalno je kijao i brisao nos, zato je sebi i nadenuo ime "kijavko", bio je neženja u ranim pedesetim, nizak, proćelav i "elegantno popunjen", kako je voleo da kaže, zato se i iznenadio kada je dobio poziv od mlade i lepe udovice da se nakon godinu dana dopisivanja konačno i upoznaju. Ulicom je išao žurno, ne mogavši da sakrije uzbuđenje, što će napokon upoznati tu plavu lepoticu, ali uzbuđenje se ubrzo pretvorilo u razočarenje, na mestu sastanka ga je čekala visoka, mršava, seda žena, koja mu se smešila i rekla "Vi mora da ste kijavko, ja sam laguna", on zavrte glavom kao da je u pitanju greška, ali je u tom trenutku kinuo iz sve snage, na šta ona reče "Baš sam vas tako zamišljala", pa nemajući kud odgovori "I ja vas", na šta se oboje nasmejaše i uđoše u obližnji kafe. (Jasmina)


– "Prešao bih za tebe Elm Hejven- mjesto borbe mlade djece protiv zla, preletio bih Sarantij i preplivao Crveno more da dodjem da ti kupim laguninu knjigu" - reče Erik.
"Dragi hajde mi kupi knjigu "Ljubav moje ljubavi" - reče Lusi.
"Draga, pa vidiš da kiša pada" - Erik će.


– S bolom u grudima netremice sam posmatrala lagunu u kojoj smo proveli toliko vremena zajedno. Suze mi navreše na oči, a bol postade jači. Da mi je još samo jedan trenutak da provedem sa njim, pa da ga pustim da s mirom ode. (Danica Munižaba)


– Odavno ne mislim na tebe i one divne večeri provedene u laguni obasjanoj mesečinom. Zar si posle toliko godina morao da se pojaviš, uđeš u moj život i uneseš ponovo nemir? (Danica Munižaba)


– Tvoje oči sijaju u mraku kao mačje oči na usnulom putu. Gledam ih kako sijaju u mraku, poput Severnjače… Osećam da sam u ovoj laguni, konačno našla i ja svoje utočište. (Danica Munižaba)


– Stajala je zamrznuta u pokretu stegnutih pesnica dok joj je srce usporavalo razbijajući je u paramparčad a suze mutile njegov odraz u izlogu " Lagune ". - Nemoj, nemoj, molim te... - sklopivši oči ponavljala je u sebi iznova i iznova, kao mantru, nesvesna da ih je u jednom trenu glasno izgovorila. Njene reči su ostale da vise između njih i tog trena znala je da će proći čitava večnost dok nečiji jak zagrljaj ne sastavi sve te parčiće nje u jednu celinu. (Mišo G.)


– Pozvao sam je na kafu, u galeriju Laguna na trgu, sa arkadama. Nije imala snage da me odbije... Još uvek je bila veoma lepa, primetio sam, dok mi je prilazila držeći u ruci zbirku omiljenih priča i to ne prvi put. (Mišo G.)


– Koliko vremena treba da prođe da zaboravimo miris onoga koji nas je voleo? Koliko je vremena potrebno da prođe da mi prestanemo da volimo? Zavoleo sam je nehotice, više od svega; a onda sam je izgubio na isti način, one noći u laguni. (Mišo G.)


– Probudio me je žagor. Izašla sam na terasu hotela „Laguna“ i videla ribare koji su čistili mreže, dok su im galebovi kliktali iznad glava, čekajući trenutak da se počaste. Okrenula sam se ka tebi, osmehnula, i vratila se u tvoj zagrljaj. (Dušica)


– Videla sam ga nekoliko dana nakon rođenja. Nestala sam u njegovom pogledu, u laguni u kojoj su sačuvana sva sećanja i mudrost ovoga sveta. (Ljubica Perović)


– Laguna? Ona je kao ljubav, prepoznavanje... Bezvremeno mesto na kom izlaziš iz sebe, nestaješ, postaješ neko drugi, a zatim se vraćaš sebi—promenjen! (Ljubica Perović)


– Posmatram nepravilni beleg na tvojoj koži. Liči na lagunu skrivenu na tvom telu koju otkrivam, u kojoj uživam, samo ja. (Ljubica Perović)


– Sunce je spuštalo njušku i lizalo njene potamnele nadlanice. Beleo se još jedino kolut neosunčane kože oko domalog prsta koji je, s vremana na vreme, dodirivala jagodicom palca. Činilo joj se da njene ruke pripadaju onoj starici koja se, opreznim korakom, svakoga jutra, spušta do lagune, i razdraganim kupačima nudi vezice lavande koja sve jače miriše, opojnije i od slanog vazduha i od vode iz koje je maločas ona riđokosa devojčica, što sad sedi na žalu ogrnuta belim peškirom, uz ciku kojom je odjekivala čitava plaža, izronila burmu sa ugraviranim datumom: 31. 10. 2003. (Olivera)


– Iz peska, koji je, kako se pripoveda, u lagunu naspram koralne prevlake u svojim ustima doneo najtopliji od svih vetrova, izvukao sam komadić stakla koji se caklio tako da sam ga spazio još odozgo, sa stepenica kojim sam sišao na ovu pustu plažu. Svet koji bih gledao kroz to parče razbijene boce koje su ko zna odakle doneli talasi, postajao mi je sve bliži, dobijajući pri tome i zlatastu boju. I ne samo to, kad god bih kažiprstom protljao njegove zaobljene ivice, ponovo bih poverovao: jednom ni najopštriji suglasnik iz tvog imena neće više moći da mi nanese bol, jednom ću moći da te sretenem i da se ne pretvorim u talas, da produžim nehajnim korakom, kao da bos ne hodam po svoj ovoj srči. (Olivera)


– Bez reči si mi, dole u laguni gde je voda najtoplija, pokazao morsku zvezdu, a zatim si joj, ne pogledavši me nijednom, otkinuo krak. Dok si dubini vraćao ono što joj pripada, nisam ni pomislila da me to učiš da živim bez onoga čega nema. Sećajući se jedino onoga što bih da zaboravim, sada znam da je to bilo to i ništa drugo. (Olivera)


– Napokon smo pobegli u Meksiko, zajedno. Niko više ne može da nam zabrani da se volimo, jer nas ova laguna odvaja od svih ljudi koji nisu poštovali našu ljubav. Ne kajem se zbog naše odluke i jedva čekam da ostatak života provedem sa tobom, jedući kukuruzne tortilje. (Sonja Jeković)


– Te noći si plakala u mom zagrljaju, mila. Rekla si mi da odlaziš i da ćeš me uvek voleti. Nedostaješ mi previše, dok se sećam tvojih suza nalik lagune. (Sonja Jeković)


– Mala plava laguna bila je mesto gde je Ruskinja Nataša upoznala Miloša. Imali su problema, svađali su se, ali ih je ljubav ipak povezivala i ostali su zajedno. I živeli su, ne baš tako srećno i zadovoljno kao u bajkama, ali ipak u ljubavi koja im je grejala srca i u najhladnijim danima njihovog života u Rusiji. (Marija Petrović)


– Iako nije romantična kao Ajfelov toranj noću, knjižara "Laguna" bila je mesto gde su se knjigoljupci Nikola i Mira upoznali i zavoleli. Shvatili su da Šekspir nije jedino što ih povezuje. Žive srećno, uprkos svemu, uživajući iz dana u dan u čarima života i knjiga. (Marija Petrović)


– “Laguna”, savršeno ime za ovaj bar na obali mora, a savršeno je i veče; rukama pratiš svaki moj pokret dok plešemo, srebrni odsjaj meseca nas posmatra, gledamo se u oči dok nas pesak žulja baš kako treba… “Ljubavi, zar ne čuješ da nam bekana plače, traži da siki”, trže me glas mog dragog. “Od Lagune do la mame za tren oka” , mumlam dok me muž gleda zbunjeno: “ Ostani budan ljubavi, sve ću ti objasniti”, dobacujem mu uz pospani smešak: “Savršeno veče je pred nama”. (Tijana Stupljanin)


– "Tvoje oči, toplije od svih bakarnih svitanja, stapaju se u skrivenoj laguni dodira naših misli. Volim, jer smo jednina." (Jovana Ilić)


– Svetlost dana nije uspela da zaseni sjaj tog osmeha u noći... I put kroz lagunu do otvorenog mora ljubavi koji je trebao biti pronađen, i moje nespretno ometanje tog puta saplitanjem o koralne grebene straha i strasti... Samo da bih jos jednom osetio tvoju blizinu, dodirnuo te pogledom... (Miloš D)


– Ljuti smo šetali obalom venecijanske lagune, osećala se ta ljutnja u svakom prasku morske vode pod nama, odjednom zastadoh, uhvatih je za ruku čvrsto i proderah se:
"Jednostavno je, shvati...
Sa njom je ništa, sa tobom je sve!"
Zatim je zagrlih jako i tiho zaplakah na njenom ramenu, čula me je, shvatila je, drhtaj njenog tela mi je to govorio i ona je plakala... (Miloš D)


– Najlepša je ona čežnjiva, nedostižna, koju samo možeš da gledaš i upijaš svaku njenu iskru. To je ona koja najviše boli, ona nevina detinja ljubav, naivna, bezgrešna... Osećaš je, kao što laguna miluje okean, na vrhovima prstiju, kako steže žile koje bole, kidaju se i pucaju kad osetiš blizinu ljubavi. (Lorena Ugren)


– Duša mi se u tebe pretvorila,žedna, napila se tvojim usnama, nahranila se tvojim uzdisajima... Nago telo opruženo na biserkastom pesku mi je upilo zrake zlatastog sunca koje je bleštalo na dalekoj obali. Osećala sam kako mi venama, mesto krvi teče laguna. (Lorena Ugren)


– Samopouzdano je koračala bolničkim hodnikom i, slušajući naizmenične krike očajanja onih koji su saznali da im najmiliji neće još dugo živeti i uzdahe olakšanja i sreće onih koji su dobili drugu šansu, zagledala je ljude smeštene u bolničke sobe pitajući se koga bi mogla da poseti. Zastala je ispred prostorije u kojoj je u polusnu ležao jedan starac, a do njega, na ivici kreveta, sedela sićušna starica i, s puno ljubavi milujući njegovu pegavu ruku, čitala Laguninu knjigu "Kradljivica knjiga". Sačekala je da mu starica pročita i poslednju rečenicu, a zatim je nežno obuhvatila njegovu dušu i ponela je ka večnom prebivalištu. (Jana Jovičić)


– Dva mala otiska baskare se u pesku, a njihov mali vlasnik ponosno sriče reči ispisane štapom i morem, ispevane davno šumom vetra i školjki: „Ma-ma, volim te. Tata, to si napisao, jel da?" Taj Mali Princ, taj Čovek pored mene, ta mala stopala i ovaj vetar i sunce, to je moja Laguna. (Ana Ivanović)


– Ljubav, ti i ja u nekoj maloj laguni negde na kraju sveta. Sami u zagrljaju sunca uz šum talasa koji zapljuskuju tišinu ovog svetog mesta. Kakav divan san! (Desanka Vukosav)


– U laguni je napravila najlepši peščani zamak. Na toplom pesku čekala ga je. Ali on ju je zaboravio i bacio njihove uspomene dubinama mora. (Isidora Rosić)


– Dok je spavala pored vatre, od spaljenih slika ostao je samo pepeo zaborava. Vetar je razvejao taj pepeo po celoj laguni. Ujutru su iz vode izvirile glavice hiljade lotosa. (Isidora Rosić)


– Svakog trena mislila sam na njega. Nadala sam se da ću ga upoznati i da ćemo se šetati po laguni. Ali to je nemoguće, jer on je sa Marsa, a ja sa Venere. (Isidora Rosić)


– Verovatno si išao levom stranom ulice, ja desnom, možda si izašao iz tramvaja upravo kada sam ja ušla, ili si zamakao za ugao baš kada sam kročila na trotoar. Osetila sam tvoj miris, negde si me očešao ramenom, čula sam ti klepet trepavica. Iščekujem te i tražim u laguni svojih snova. (Jelena Bulatović Rosić)


– Zavijao sam na mesec, boksovao se sa talasima, oštricom školjki ljuštio njen miris sa svoje kože.
Uzalud. U praskozorje laguna je i dalje šaputala njeno ime. (Jelena Bulatović Rosić)


– U laguni toj mrežama si me saplitao, harpunima lovio, uraganima mi krila lomio. Kako bezveran mogao si znati da srce moje otkucaje delfina prati. (Jelena Bulatović Rosić)


– Dovoljna je bila jedna varnica tvog pogleda da raspali vatrenu stihiju u mirnoj laguni moje duše. A čitava mora i okeani mojih očiju nisu bili doboljni da tu neman ukrote.
Rastanci su naši smešno tužni u večnosti svojoj. (Natalija Rosić)


– Zakucao je na moja vrata. Pesničio, vikao, razvaljivao... Nije razumeo široku lagunu moje duše bez vratnica. (Natalija Rosić)


– ,,Stani vetre", šapuću ti, preklinju te, plaču, prete... Samo vragolasto namigneš i nestaneš. Otvorene kapije moje lagune, jogunaste ti poglede maze. (Natalija Rosić)


– Pod kišobranom smo tog jutra sakrili svoje misli žureći na posao. Pričao mi je o suncu Toskane, pre rata i izbeglištva. Cipele su mu bile iscepane a ja sam priželjkivala da na svaku baru na putu spustim kišobran kao čamac u lagunu. (S. Janković)


– „Htela bih da se zaljubim, kad ću već jednom ja da nađem onog pravog?“
„Svašta, nije život jedan od onih ljubavnih romana koje kupuješ u Laguni, ljubav dođe kad se najmanje nadaš.“
„Pa znaš kako piše na onom grafitu preko puta: Evo sad se najmanje nadam, može sada?“ (Tamara Petrović)


– Odvela sam ga u kafe „Laguna“, kao da ga častim piće, jer mi je pomogao oko seminarskog. Nadala sam se da će pasti varnice, ali on je samo pričao o tome kako smo mi žene prava misterija, da uporno krijemo tajne i ne damo se pročitati, otprilike da mu je neka šmizla slomila srce. Rekla sam mu samo da je svaka žena knjiga koja žudi da bude pročitana, nadajući se da će on pročitati poruke iz mog pogleda. (Tamara Petrović)


– Dok su se jutarnji zraci lenjo pomaljali kroz razmaknute zavese, jedna prozračna devojka sedela je u svojoj omiljenoj fotelji, ili, bolje reći, lebdela je nad njome trudeći se da izgleda opušteno dok čita Laguninu knjigu koja obiluje fantastičnim motivima - vrlo zanimljivim uzevši u obzir godinu u kojoj je knjiga napisana, ali nedovoljno nadrealnim da zasene njen život nakon nesreće u kojoj je poginula. Stigavši do kraja stranice i, uporno zaboravljajući da više ne može to da učini, pokušala da je okrene, a zatim, shvativši da ova neverovatna druga šansa koju joj je život (ili smrt) podario ima i naličje, počela da proklinje svoje beskorisno postojanje, sve dok joj mladić, koji je bio u drugom kraju prostorije, nije prišao i rekao: "Ljubavi, evo ja ću ti pomoći". Okrenuo je stranicu knjige koja je ležala ispred uplakane devojke i nežno, kao što je to činio proteklih pet godina, pokušao da joj promrsi kosu, ali mu sada prsti samo glatko proklizaše kroz njene guste lokne. (Nataša Jovičić)


– Nepredvidljiva i tajna ljubav, samo jednom se tiho ušunjala. U Lagunu, za njih dvoje. Da bi pronašli mesto za krunisanje lovorovim vencem. (Jelena Nikolić)

– Graditi ljubav, u laguni, šćućureni znaju zašto vredi živeti. Plod ljubavi strpljivo će se javiti u nenadanom jutru, sa prvim sunčevim zracima. Dah vodopada to najbolje zna. (Jelena Nikolić)


– Pitanje zašto baš sad da se pojavi, u laguni skrivenoj od svih očiju znaju samo njihove dve duše sjedinjene u jednu. Čekaju da puste krila, i nikad ne zaborave, gde je nastala njihova ljubav. (Jelena Nikolić)


– U dubinama te lagune živela je ona, moja sirena, nestvarno lepa. Ljudi su pričali da su je vidjali, ali nikada ni sa kim nije pričala, ni sa kim sem sa mnom nije osetila takvu bliskost. Jako zaljubljeni jedno u drugo, ipak smo znali da je to nemoguća ljubav, niti je ona mogla van vode, niti sam ja mogao u njene dubine. (Gavrilović N.)


– Sa "Igre prestola" prešli smo na "ti" i potom zakazali "Sudar kraljeva". Nisam ni pomišljao šta jedan susret u knjižari može da mi načini od života, ali dao sam šansu. Hoćemo li doživeti ljubavnu lagunu ili oluju mačeva, pitam se? (Ana N.)


– Posmatrao sam je dok je listala i zanesenim pogledom upijala priču. Mora da mi je letnja žega udarila u glavu kada je tim pogledom fiksirala mene zavodljivo ispijajući svoj Plava laguna koktel. Ostali su listovi, sami na vrelom povetarcu. (Ana N.)


– Bog ti pomog'o ako kao tvoj PR postanem i prvi ljubavnik. Divlji Eros i panterka, nas dvoje, oduvek TABU. Ipak, ljubav je ušetala u hotEL- soba 1- našu tajnu lagunu. (Ana N.)


– Gledam i čekam, "ljubav moju", a ja sam u "ljutom boju", sa "mačem u ruci", ko zna u kojoj sam, luci. Dopire do mene, glas božji, dosta je bilo, ne moraš više da se, boriš, zaslužila si to, možeš sada da voliš, ponovo. Za božju ljubav, se ginulo, jako, a ja znam, kako boli jako, a "Laguna" će biti ta, koja će objaviti, ova slova. (Petrović Slavica)


– Ko može da kaže, da voli jako, a da nije, bolelo, jako. Ja sam volela jako, izgubila sam "život", zato što sam, "volela jako". Zato sam dobila "život novi", skinuti su mi "okovi", a na mom licu se vide, lagunini, dokovi. (Petrović Slavica)


– Kriti ljubav, čak i od Boga, nema ništa, teže od, toga, kad srce voli, tad jako boli i mora toj ljubavi da, odoli. A teško je ljubav, kriti i "normalan" biti i sve to u srcu, kriti. Ćutati i kriti i nikom reč, prozboriti, "Laguna" je uspela, tu tajnu, otkriti. (Petrović Slavica)


– Od trenutka kada su se u okeanu duša našli i prepoznali,živeli su u svojoj ljubavnoj laguni. Svaki zajednički dan, donosio im je neizmernu sreću i osećaj pripadnosti ali i tračak tuge, jer su znali da rastanak uvek dođe, makar bio privremen i banalan kao odlazak na posao, ili neminovan, kao odlazak pred lice Boga. Kada se tom silinom voli, onda se ne strahuje za sebe, već za onog koga voliš. (Dara Pantelić)


– Tri rečenice o ljubavi?! Mnogo je bre! Kad se zaglaviš u laguni ljubavi, sve rečenice nestaju, jer ostaješ bez reči… (Pearl)


– Postoji mnogo različitih ljubavi u laguni svakog srca. Dok nadolazi plima vremena, svaka od njih ostavlja svoj trag… Tako obeleženi, putujemo zajedno do kraja priče. (Ivanna L.)


– Sanjaću iznad snova. U svakoj tankoj liniji međuprostora, između svesnog i nesvesnog si ti. Pokrivaš svaki deo kazivanja noći, jer tvoj lik oblikuje jutro i hrani srce, a tvoj glas je početna i završna reč koja odzvanja lagunom mog postojanja… (Ivanna L.)


– Sve je mogla da pretpostavi, ali da je Marko prevari s najboljom drugaricom - to nikako! Uzela je najdeblju i najskuplju Laguninu knjigu i svom snagom ga tresnula po glavi. Kniga je pretpela oštećenja od njegove glavurdže , ali sva sreća pa se približavala Noć Knjige tako da će istu uzeti s dobrim popustom, a Marka ko šiša! (Dušica)


– Stvorila sam u svom srcu, od čežnje i morske pene, jednu lepu lagunicu – sklonište za zaljubljene. Znam da stižeš, moje milo, talasi mi dojaviše; donesi mi plavetnilo, u očima, i ništa više. Kad stigneš i splasnu jedra okani se okeana, njihaće te moja nedra bezbroj noći, mnogo dana... (Slađana Gvozdenović)


– Laguna je mesto puno knjiga. Gde zabacim sidro. I rado kupujem i čitam. (Milja Despotović)


– Ostavio te dečko. Nema problema. Laguna je puna književnih rešenja. (Milja Despotović)


– -Draga, osvojila si me današnjim ručkom.
-Naravno dragi da jesam kad sam u Laguni kupila kuvar.
- Savršen je. (Milja Despotović)


– Tvoja je lepota, prava laguna za oči. Znači mi svaki tvoj dodir, tvoj osmeh, tvoj mig, tvoj šapat, tvoj zagrljaj. Tako bih voleo da me capnes za uvo, voleo bih da osetim ukus tvojih usana, puls srca tvog... (Aleksandar Djordjevic)


– - Nije ljubav za nas - rekla je tužno Laguna. - Previše smo mi ničiji i divlji za nešto tako nežno, gde je potrebno dvoje. - Ali Laguno - more se nasmejalo - takvi najlepše vole. (Marija Lekić)


– Sedela je nepomično kraj njega dok joj se pogled gubio negde u daljini. I nikada se nije pitao gde joj pogled tako radoznalo luta i da li joj pogledi stižu do zaspalih valkuna, zaboravljenih laguna ili do možda nekih drugih očiju... Jer znao je on da su njeni najlepši pogledi samo za njega, a on je svoj jedan jedini čuvao samo za nju. (Marija Lekić)


– I dok je svet pretio da ode dođavola i zvezde padale sa neba a lagune tonule u mora, ona je rekla da će me voleti sve do samog kraja, a ja, znajući da se kraj sveta bliži, učinio sam jedino što sam mogao da bi me volela duže... spasio sam ga. (Marija Lekić)


– Volim te. Laguna (danas mi je sve naopako, pa sam napisao kratku ljubavnu priču od najviše tri reči, među kojima će se naći reč „laguna“).


– Kad su nam se dotakle duše znala sam da ćemo se jednom sresti u našoj plavoj laguni, gde si otkrio slatku pticu ljubavi skrivenu duboko u mom srcu. Naše ruke su luke ljubavi i tog trenutka večnosti, koji bez tebe nikad imala ne bih. Zahvaljujem Nebu što mi je u lavirintu života pokazalo put do tvoga srca, zahvaljujem što sam te pronašla, usamljena među ljudima... (Selin Skil)


– Nije bilo nade. Laguna se ućutala, treperila u neverici. Ona je bila ptica, on riba. (Aleksandra Đuričić)


– Trideset i tri godine bila je razlika između jedne žene i jednog muškarca koji su se sreli, sasvim slučajno, na nekom mestu gde svet nije mario za njih. Trideset i tri godine sreće proveli su u kući koja je gledala na tirkiznu lagunu sa ogrlicom od belog peska oko ruba vode. Ona je bila starija. (Aleksandra Đuričić)


– Dođoh, videh je. Voda u laguni bila je crna. Njena svilasta, još živa kosa svetlucala je tik ispod površine. (Aleksandra Đuričić)


– Duša moje duše. Laguna mog sna. Ti si zapravo ja. (A.A. 777)


– Renault Laguna je klizio vrelim asfaltom kao kocka putera po vrelom tiganju, vozeći dvoje u susret zalasku sunca. „I zašto si me ono beše oženio?“ Držeći jednu ruku na volanu, a drugu na menjaču, momak se napola okrenuo prema devojci pogledavši u nju sa izvijenom obrvom i šmekerskim osmehom na licu: “ Sećaš se one žurke na kojoj smo se sreli, i nakon našeg završenog plesa, prišla si mi s´ leđa i blago prislonivši usta na moju ušnu školjku nežno si prošaputala „ne zaljubljuj se u mene“, baby… kupila si me za ceo život“. (Vesna Stražmešterov)


– Tumarala sam, po prvi put, po tvojoj zadimljenoj sobi i prelistavala ploče kada si me pitao kakvu muziku slušam, da bih ja trapavo, stidljivo, i sasvim opčinjena tobom, promrmljala: "Laganu..." "Hmmm u toj izlizanoj kožnoj jakni i crvenom ružu delovala si mi kao neko ko sluša provokativnu, pomalo buntovničku, svakako 'tvrđu' muziku u rangu Ozzyja ili Pistolsa, zato si mi i zapala za oko, ali sam izgleda, opet stravično pogrešio." Zakašljala sam se kratko, pustila The Clash, skinula jaknu, a zatim ti se primakla i ispravila uz blagi sarkazam i osmeh: "Nisi jer slušam Lagunu, savršeno buntovničku Lagunu, tako da je sve o meni upravo onako kako si zamislio i kako ti je zapalo za to tvoje oko." (M. Amsterdam)


– Ukrašen je cvećem, onako beo, ispršen i elegantan, ukrašen, jer se danas ženi naš geograf, naš srednji sin, naš Triša. Ukrašen je cvećem bio i kad si me na njegovom sedištu prvi put poljubio, i kad si me nakon dve godine na istom tom sedištu poljupcima zaprosio, čak i kada sam Trišu u njemu iznenada rodila, a ukrašen je bio i za Petrovo krštenje i kad smo ga poklonili Triši za 18. rođendan, pa i onda kada si zbog prečice prošao kroz polje suncokreta letos kada smo se vraćali sa mora. Taj beli zmaj, taj dijamant, taj oklop i kočija, taj naš Renault Laguna, sad već pomalo trošan i zastareo i ogreban na par mesta, ali još uvek onako beo, ispršen i elegantan, iznova ukrašen dok mu divno stoji ta crvena boja ruža i divno mu stoji sva ta ljubav i uspomena. (M. Amsterdam)


– Odem svake godine, kada leto već izmiče lagano klizeći ka svome kraju, i u onim smirajima dana u kome more razliva zrake sunčevog zalaska po svojoj umirujućoj površini pred bonacu, ili, svejedno, kada talasi podivljaju pod spuštenom zavesom od oblaka na zatamnjenom nebu, pene se i probijaju vazduh kricima iz dubine mora, sednem na ivicu stene iznad tihe lagune, koju smo nas dvoje nazvali ,,pribežište našega leta, ovoga veka, tekućeg milenijuma, zatečene svetlosne godine‚‚ gde smo kao dva usamljena zatočenika ljudskog roda razmenjivali reči, osmehe, nežnosti i ne znajući da vreme ima svoje zakone trajanja prolaznosti. ,,I biće ovde i čekaće te tu, kad god došla, uvek - dobro došla‚‚ - govorio si sa pogledom na čamac koji se njihao kao ljuska razbijenog oraha, tvojom rukom ispisan slovima moga imena, oslikan razbacanim belim irisima, ponekad nalik na san, u magli od raspršenih kapi nad talasima podnevnog mora, u kojima se prelivaju boje, iznenada rođene duge. Još uvek, u senci naše prošlosti, čamac - prateći hirove mora u svojoj laguni i ja - prateći hirove sudbine u svom životu, posedimo kao stari znanci, svako u svojoj ćutnji, on - na moru i ja – na kopnu, večito razdvojeni, i svaki put kada odlazim čujem daleki, na mom odlasku, davno izrečeni šapat, da se čuvam i ponovo dođem, koji zavibrira kroz gusto tkanje vazduha nad lagunom,.isprati me i živi uz mene svih onih dana, preostalih dana koji prolaze u nadi da ćeš me nekim volšebnim čudom, ponovo na istom mestu, u našem pribežistu, zajedno sa čamcem, jednoga dana sačekati i ti. (Ljiljana Pantelić Novaković)


– „Možda nisam mirna laguna koju tražiš, možda me od želje da nađeš voliš i previše...“ „A šta je previše, sad kad sam te pustio u hram svoga srca ruku umrljanih strašću? Da padnem sa prozora, poginuću kao i sa krova... u dužem ću padu makar zatvoriti oči, zamisliti da ponovo letim.“ (Nikola Stefanović)


– Lagano je otvorila oči i upitala zašto su baš tu, u Laguni.
- Naša će ljubav jednoga dana možda biti omeđena koricama neke knjige, koju će čitati milioni i milioni ljudi, ali ovaj trenutak zbilje proživećemo samo ti i ja...
- Hteo sam da shvatiš koliko je priča, čiji smo glavni junaci, neizbrisiv trag o nama i da ćemo samo nas dvoje znati koja je prava istina do kraja... (Gordana Rogić)


– Kad smo se rastali suva oka, mirne ruke, skamenjeni, nisam ti rekla da sam blagoslovena i da mi pod srcem, u skrivenoj lagini, raste pesnik. Ponela sam tu božansku vatru kroz život, kroz mladost, kroz zrelo doba, i danas me ogreje u kasnim danima. Često me u suton dotakne lako kao dah povetarca, u nesanici se javi kao tinjajući bol, nekad me podigne kad padam, ali ne gasi se nikad. (Zora Timić)


– Pozvala me na kratki susret i bilo je nezaboravno, reka, kišne kapi, kišobran i mi. Toliko toga, da danima pišem o tome kako smo se gurali pod kišobranom tražeći svoj mesto u vremenu, a kišne kapi su nestajale u Dunavu što nosio ih je daleko u večnost ne ostavljajući jasnog traga ni sebi, ni nama, kao da nije ni važno što upravo tada, na tom mestu smo se sreli. Kao da će susreta biti još, ali nikada više ovakav pod kišobranom, i kišnim nebom našeg grada, kada slušali smo vetar što nosio je izgovorene reči, uživajući u trenutku što uspeo je stati pod kišobran i ovo malo reči što traju više od kišnih kapi što nestaju u Dunavu, a mi odlazimo svako sa svojim sećanjima do neke svoje lagune i novog susreta vrednog reči. (Jovica Kosić)

– "Zdravo, imam jedan predlog za tebe – ako rešiš ovaj rebus za manje od 1 minut, očekuje te vredna nagrada: šesta nota solmizacije, pištolj na engleskom i prvo slovo azbuke."
"Hmm, ok, mogu da probam: note su do, re, mi, fa, sol, znači šesta je 'la', pištolj bi bio 'gun' i naravno 'a', znači laguna, to je rešenje, i pretpostavljam da je nagrada knjiga?"
"Ne bih znao, možda večera sa mnom, jer vidiš, trebao mi je samo povod za razgovor sa tobom, jer mislim da si čarobna, a koliko vidim imaš i čaroban osmeh." (M. Amsterdam)


- Izvinite, da li bi mi dozvolili da se utopim u lagunama vaših očiju?
- Samo izvolite. (Tanja Milutinović)


– Kakva predivna laguna - mrzovoljno je gunđao dok se na plaži gradskog jezera davio u roštiljskom dimu, a Aca Lukas mu odzvanjao u ušima.
- Možete li da mi pričuvate stvari 15 minuta? – zapitao ga je jedan nasmejani anđeo u bikinuju. (Tanja Milutinović)


- Osvojio sam je jedne romantične večeri uz plavu lagunu.
- Divno, a koja laguna je u pitanju?
- pa plava laguna, komada pet: votka, curacao, sok od limuna i sprajt. (Tanja Milutinović)


– Kada god te odgurnem od sebe izuzetna muljatorko, već trenutak kasnije uskačem u nedokučivi vodeni bezdan. U tmini na velikoj dubini zadržavam vazduh tek, onemoćao od panike, i poslednjim česticama snage glumim pribranost i hladnokrvnost, ali gluma mi je naivna kao u ono dvoje bezveznih klinaca u "Plavoj laguni". Tona vodenog pritiska, koja mi drobi rebra i gužva mi pluća i srce, tera me da odustanem, izronim i ushićeno primim slatki vazduh nazad, ali avaj, ovaj put je dockan, više ne postojimo. (Igor Vuković)


– Tvoje oči i usne su plamen koji dovodi do požara. Da se ujedine sve vode iz mora, reka, jezera i laguna ne bi uspele da ga ugase. U tebi ima nešto što ne mogu shvatiti, nešto što čoveka vodi u ludilo. (Zorica G.)


– Krila se dugo u laguni moga srca, ali ja nisam nikada obraćao previše pažnje na nju, mislio sam da će ona posle svake moje avanture na otvorenom moru biti tu da me sačeka. Jednom prilikom bila je toliko nestrpljiva da je pošla sama da me potraži, spremala se oluja, a ona nije znala dobro da pliva... Sada je ta ista laguna, mesto na kom je ona lila suze zbog mene, moj lični oltar na kom prinosim žrtve u njenu čast, moje suze i moju dušu, a znam da je ništa više neće vratiti meni... (Marija Blagojević)


– Ako mi dopustiš da noćim u laguni tvog srca, i sam znaš da ću u njemu napraviti toliku buru da više niko neće imati hrabrosti da kroči tamo. Da li i dalje želiš da noćim tamo? (Marija Blagojević)


– Počelo je pre nego što se završilo, kako to obično biva sa svim stvarima, ali je ovaj početak više ličio na kraj - na kraju grada, u jednom prerano ofucanom klubu, čiji je neonski naziv obećavao lagunu, a više je ličio na lagum, na kraju pesme koja je najavljivanja paljenje svetala, ugledao je. Stajala je, nalakćena na šank, na kraju podijuma, pijuckajući koktel boje flamingosa,razočarana što je već došao kraj još jedne noći koja je obećavala nešto... Barmen se pitao kako su dvoje ljudi, koji su se upoznali pre pet minuta, uspeli da nađu toliko zajedničkih tema, toliko zajedničkog smeha, toliko spontanih dodira, prvo ovlaš po ruci, pa rame, nadkolenica, leđa i na kraju poljubaca, ikada moglo da živi razdvojeno. (Selena Mila Vulf)


– Boje zalaska sunca koje gledamo zajedno u ovoj laguni, tropskom raju, podsećaju me na odsjaj preskupe ogrlice koju si obećao da ćeš mi kupiti kad se naš desetodnevni odmor konačno završi. Zrnca sitnog belog peska koja se prostiru ispod mog preplanulog, mladog, u minijaturni bikini utegnutog tela , podsećaju me na onu firmiranu bež torbu koju smo videli pre nego što smo se ukrcali na avion. Tirkizna boja toplog mora koje zapljuskuje moje savršeno oblikovane noktiće podseća me na fenomenalne tirkizne sandale koje ćeš mi večeras kupiti u tržnom centru ove ostrvske zemlje i zato se okrećem prema tvom ostarelom telu i umilno i kratko kažem : “Ljubavi...“ (Slavica Petrović)


– Mama, znam da te ne zovem često, ustvari da ti se gotovo i ne javljam, da ne odgovaram na tvoje poruke ili to retko činim. Mama, ovaj grad je kao velika, divlja laguna, obuhvati te sa svih strana, ubaci u neku drugu dimenziju, izmesti od svega dosadašnjeg , prisvoji samo za sebe. Mama, ne znam više ni kako se zovem, ja, tvoje veliko samostalno dete u tuđem, pretećem gradu, pa samo želim da mi nekako pošalješ malo, samo malo, obične domaće ljubavi. (Slavica Petrović)


– To što sam u tebi pronašla davno zamišljenu, izmaštanu lagunu tananih emocija nikako nije tvoja zasluga. Nisam ni ja tome, kao večiti putnik, opsesivni tragalac, nedokazani maštar, nimalo doprinela. Kao brodolomnika, tamo me je, sasvim slučajno, izbacio okean. (Slavica Petrović)


– Posmatrao je scenu ispred sebe napeto, kao da vrši uviđaj i traži dokaze zločina. Na stočiću sa njene strane bila je do pola ispijena čaša piva, pepeljara tesna čak i za uredno naslaganu gomilu opušaka, omiljena knjiga koju joj je ponovo kupio jer je kanarinac izgrizao staru i zvonki smeh na sav glas koji je još lebdeo u vazduhu. Laž koju je izgovorila i prikrila smehom promenila je nešto u njemu i konačno u potpunost potrošila dugi poljubac ispred Lagune kojim je sve počelo, naterala ga da ustane, plati račun i izađe, ostavljajući joj iznenađenje kao poruku. (Igor Vuković)


– Ujutru je otisak njihovih tela, koji su samo oni videli, utisnut u pesak u laguni, zauvek sačuvao lokalni fotograf. Jedva su ga ubedili da im proda film. Ta fotografija i danas zauzima centralno mesto u kući i svima nama, koji znamo za babinu i dedinu priču, izmami osmeh, svaki put kad nam pogled padne na nju... (Milica Munižaba Pejčinović)


– Sedimo na trenutak ćutke u Renou Laguni koja diskretno bruji, iscrpljeni od celodnevne isprazne rasprave o muškarcima i ženama, o sebi. Otkrio sam da ona predstavlja sve što mrzim kod žene, ali tu je taj fakat da me neizdrživo privlači zbog čega se osećam nedovoljno, poraženo i ona to zna. Naginje se prema meni sa blagim izrazom na licu namenjenom jadnom izgubljenom dečaku i ovlaš poljupcem u obraz pruža mi utehu, ali usne nam se iznenada susreću po prvi put stvorivši poput čelika snažnu gravitacionu silu od koje se svi lanci DNK u telu uvrnuše za još jedan krug. (Igor Vuković)


– Čudesno mirisna LAGUNA i primamljiva i zavodljiva igra čula u trenutku večnosti. U misteriji tog trenutka, iskri neodoljivim sjajem ljubav i strast ŽENE i MUŠKARCA. Veličanstvena LJUBAV koja tka tajanstvene niti večnosti, podržavajući magičnu poemu prirode u rađanju svetlosti i bujanju novog ŽIVOTA, kao početak bez kraja.(Maja S.)


– Pokušaću ti nešto reći sa malo reči. Ti ćuti i zatvori oči. Ono što ću ti reči dodirom usana tvojih pretočiće ovu noć u noć ćutanja gde senke reći će više od ovo malo reči, a ruka na tvom telu kao eho ove noći obojiće ovu noć bojama duge, a srce ispuniti pobedom dočekanog trenutka u laguni sreće. (Jovica Kosić)


– Ako bi nam se pogledi sreli da li bih tako dotakao tvoju dušu kao poklon srcu i zakoračio u lagunu sreće i naveo te da pustiš srce da zatreperi ili bi ti srce ostalo nemo, a pogled se izgubio u nepažljivom nagoveštaju neoprezno otete misli, dok rukom ti poklopim oči skidajući zvezdu sa neba da bi te poveo preko oblaka čežnje da ćuteći odemo do jutra u lavirinte nepoznatog. (Jovica Kosić)


– Odavno ćutim ono što bi trebalo da znaš, ljubavi ti si moja laguna za elementarne nepogode duše. A mogla bih da ti budem sve. U duši je sve! (Nikoleta Ristić)


– Lagunu je zamenio šumom koju je kao i nju poznavao otkako zna za sebe - ništa mu nije strano: pauk koji svaki put pokušava da ga uhvati u svoju mrežu, ljubavni zov ptica, ostruga koja mu se kači na golu kožu i ostavlja male crvene tragove... Spustio se na ispucalu zemlju pored puteljka i udahnuo miris konjskog bosiljka. Odatle će je videti kako dolazi, a već oseća ljubav koja leti sa istočne strane šume i preti da ga prikuje za prvo stablo iza leđa. (Jasmina Milovanović)


– Ophrvan tugom, noseći, kako mu se činilo, teret celog sveta na svojim plećima, doplovio je do ostrvceta prijatno smeštenog u udaljenom kraju lagune u koji niko ne zalazi, nespretno kročio na vlažno tlo njemu toliko dragog mesta i posrćući počeo da se probija kroz gustu vegetaciju prisećajući se kako je sa Njom otkrio ovo ostrvo, divio se neobičnoj prirodi koja je vladala njime, istraživao svaki njegov zabačeni kutak sve vreme slušajući Njen prijatan smeh i bezbrižno čavrljanje povremeno prekidano uzdasima iznenađenja kada ugleda neku retku vrstu ptice ili jednu od čudnih životinjica koje izgleda mogu da se nađu samo na ovom ostrvu. Sa suzama u očima, koje su mu mutile vid klizile niz umorno lice nestajući u neurednoj trodnevnoj bradici, jedva je pronašao usku stazu koja je vodila ka vrhu litice sa čijih se obronaka pruža neverovatan pogled na lagunu i koja je predstavljala njihovo utočište, tajno mesto izolovano od ostatka sveta i vremena - mesto na kome je zaprosio tu neverovatnu devojku, željan da provede večnost sa njom i iz dana u dan posmatra taj iskreni osmeh koji ga je obasjavao poput vrelog sunca daleko iznad njih. Konačno je stigao do oboda litice, na isto mesto na kome joj je dao prsten, i zagledan u horizont kome su se uvek zajedno divili rekao joj poslednje zbogom i dopustio da blagi povetarac ponese Njen pepeo ka mirnom i blistavom plavetnilu - plavetnilu poput njenih očiju. (Jana Jovičić)


– U maloj, svetloj sobi odeljenja za Alchajmerovu bolest, jedna pacijentkinja, ne mnogo stara, kose prošarane sedima vlasima i puštene da joj u talasima pada preko povijenih ramena, ravnodušno je prelazila pogledom po naslovima književnih dela uredno poređanih na polici od abonosa, kada joj je pažnju privukla reč "laguna" utisnuta na dnu jedne knjige i pokrenula lavinu uspomena. Pred očima joj se prikazalo plavetnilo bistre vode koja se lagano mreškala pod vrelim sjajem sunca i metodično joj zapljuskivala stopala koja su sve više tonula u meki pesak, osetila je čvrst zagrljaj dok je opčinjeno posmatrala horizont, okrenula se i ugledala muškarca neverovatno zelenih očiju kojeg je volela i s kojim je želela da provede ostatak života. Dok su slike prošlosti oživljavale pred njom, lagani dodir vratio ju je u stvarnost i ponovo je ugledala te iste zelene oči, doduše uokvirene sa više bora ali i dalje ispunjene mladalačkim sjajem, koje su joj izmamile osmeh prepoznavanja, ali samo na kratko, jer su sećanja već počela da blede. (Jana Jovičić)


– Moja draga i ja imali smo raspravu posle koje se prema meni odnosila hladno, kao čelik na spoljnoj bravi u mrazno zimsko jutro. Nedelju dana nakon rasprave otišao sam do knjižare Laguna i kupio za njenu kolekciju delo Paula Koelja u kojem je mogla naći moju posvetu ispisanu rečima koje zvuče kao rajska zvona. "Moja ljubav je Tvorčeva - jer pronalazim način da te usrećim, a tvoja ljubav je Hristova - jer pronađeš razlog da mi oprostiš", glasila je posveta koja je naš odnos utoplila kao sunce more. (Dru)


– ON: Draga, ne moramo posetiti jezero Laguna Catemaco.
ONA: Zašto ne Španija?
ON: Slanost tvoje kože na vrhu mog jezika opojnija je od svake kapljice na bilo kojoj morskoj obali. (Dru)


– Volim gledati plavetneli par tvojih Laguna okica. One su prostranstvo mora i zanos pene talasa. (Dru)