– Mala plava laguna i njih dvoje sami, kao u raju. Ne, ni u najludjim snovima nije sanjala da će se i njoj desiti ljuvav i strast o kojima je toliko čitala u romanima i gledala u sapunicama. Ispunjena nežnošću, zagrlila je muškarca pored sebe i sa osmehom potražila mesto za svoju glavu, na njegovim grudima. (Slavica Mihajlovic)


– Ti si moj leptir, šaren, veseo i čaroban u svoj svojoj lepoti. Tvoj let je nepredvidiv, tvoja lepota je neopisiva. Osećanja koje izaziva tvoja prisutnost, toplina pogleda, radost osmeha je ista ona povezanost koju laguna daje okeanu, jer ne postoji ništa tako veličanstveno i snažno kao ljubav. (Ljiljana Drinić)


– Kako je bolno bilo čekati je, nadati joj se, kako je iščekivanje dugo trajalo... I onda odjednom, bez najave dok sam razgledala Veneciju okruženu lagunama ti si osetio treptaj usamljenog srca i poslao mi najuzvišeniju emociju od svih. Od tog trenutka u mom srcu ona je rasla, razvijala se i svakim uzdahom postajala sve jača, a snaga te jedinstvene emocije preuzela je svaku poru mog bića. (Ljiljana Drinić)


– Laguna, mesto našeg sna, osećam te u vazduhu. Vetar mi donosi miris tvoje kose i glas tvoj čujem, znam da dolaziš. Laguna čeka nas... (Vesna Aleksić)


– Sličan ogromnoj bundevi, mesec je silovito, kao da ga je neko šutnuo, preleteo preko obližnje lagune i nenadano uleteo u sobu gde su, svako na svojoj strani kreveta, ležali Ona i On. „Izvini“, rekao je On promuklim glasom dok se prostorija punila zlatnim sjajem. Ona je još jače zajecala. (Slađana Gvozdenović)


– Bilo je to davno, pre više godina. Odbio sam je od sebe, jer sam mislio da je tako bolje za nju. Od tada sam sam i kad kad, sa godinama sve češće i češće, sklonište od bura svakodnevnog života, pruža mi tiha laguna sećanja i razmišljanja o njoj. (Prokić Bojan)


– Postoji jedna laguna, mračna, memljiva i nepristupačna, u njoj se krijem od sveta, ližem svoje nezalečene rane iz prethodnih ratova, u kojima sam izvojevala pobede, ali izgubila sebe. Ne izlazim na sunce u strahu od infekcije, iako ga toliko volim i znam da mi vrlo malo treba da ponovo osetim toplinu. Budi to moje malo, izbavi me od mene i tvoja sam zauvek. (Milica Ž. Marković)


– U debelom hladu ispod tvojih trepavica skriven je tajni ulaz u mračnu, ali za mene sigurnu lagunu. Sanjam da me u nju pustiš. Nikad da ne izađem. (Milica Ž. Marković)


– Između leve i desne pretkomore mog srca, tamo gde su krvni sudovi gusto isprepletani, u tesnacu vena, arterija i kapilara, nalazi se prostor čuvan i branjen, samo za tebe. To je naša laguna koja čeka da te usisa u sebe i usadi u mene. Tu oduvek i živiš i tu ti je i mesto. (Milica Ž. Marković)


– Bila si prava laguna, mješavina slanog i slatkog, mješavina dobrog i lošeg, sreće i patnje, vatre i vode, bila si sve što žena može biti. U plićaku svog života gledao sam tebe, miljama daleko u dubokom moru, kako sretno i dostojanstveno plivaš ususret novim izazovima, kako se ne osvrćeš, kako te ne dira dubina, kako za tebe ne postoje strahovi, ne postoji nitko, jer bila si sama sebi dovoljna, prekrasna, jedina, hrabra i sama. Čekao sam da dosegneš dubine, da iskoristiš izazove, da odgovoriš na sva nepostavljena pitanja i postaneš moja, moja jedina predivna hrabra sirena, koja plače jedino kad nitko ne vidi, u tišini naše ljubavi, u dubini našeg mora te svako jutro i dalje ustaje kao najhrabrija putnica ovog života, našeg života. (Franciska Jozić)


– „Da li se još uvek sećaš leta '99 ?“ Prvi put smo se sreli u Veneciji, nikada lepšu ženu nisam video. Imala je predivne oči, nekako previše svetle i prozirne, koje su odavale veliku iskrenost i toplotu jedne žene, a opet i previše tajnovite, kao da su skrivale neku ogromnu tajnu, znanu samo njoj, poput one lagune između koralnog grebena i pješčane obale, za koju smo znali samo ti i ja. (Bojana Tomić)


– Daleko je zvijezda, što na nebu sja. Daleko je laguna, što na Zemlji sja! Daleko je osoba za kojom čeznem! (Goran K.)


– Želela je mnogo puta da ga presretne i da mu bar na kratko priča o ljubavi prema njemu. Želela je da gleda u te oči boje plave lagune, i da kroz njih otplovi do srca... Želela je, a u želji je izgorela. (Joka Jovanović)


– Bili smo na uzburkanom moru i voleli se kao nikada do tada! Uhvatili smo mesečev zrak, uzjahali ga i krenuli u mirnu luku! Laguna, koja se pružala ispred nas, je bila obasjana suncem i mamila je svojom lepotom i večnošću. (Milivoj Birmanac)


– Ljubav su čuvali u lagunama svojih srca. Tek po koji stidljivi talas emocija preplavio bi njihove ukradene dodire... Ali ipak, bili su srećni jer su imali nešto što im je davalo snagu za svakodnevne oseke njihovih malih života. (Nataša M.)


– „Romeo, o, Romeo, zašto si Romeo...“
„U redu je, Džuli, Vili više ne prisluškuje: otišao je do Lagune da vidi kako mu idu Tragedije, a mi sad možemo konkretnije da poradimo na našoj ljubavi!“
„... ... o... ooh, ROOOMEOOOOO!!!“ (Srđan)


– „Volim tatu, volim mamu, volim baku (bakine kolače), volim kucu, volim macu, volim Laguninu Zmajevu riznicu, volim Barbiku, volim crvene mašnice... ali kad porastem voleću samo tebe!“
„Volim i ja kolače tvoje bake, voleću i tvoju veliku sestru dok ne porasteš, a onda ću voleti i tebe... Ma, odrašću i ja, biću pametniji: voleću samo tebe.“ (Srđan)


– „Deda Romeo, ako već nećeš da daš „Laguni“ da štampa pravu istinu o tebi i baki, ispričaj bar nama, molim te, molim te...“
„Dobro. Osećam miris, osećam ukus tog jutra pre 72 godine, tri meseca, devet dana i pet sati kada sam prvi put ugledao moju voljenu... e... ... eee... Jecu?“ (Srđan)


– - Ljubavi, zar nije čarobna ova laguna pred nama?
- Da, kao da iz nje izviru sva tvoja osećanja prema meni.
- Ljubav je svuda oko nas, ali svi su moji izvori u tebi! (Suzana Mirčić)


– U laguni Laguninih izdanja čuči moje delo, još početka i kraja nema, a nema ni telo. Sve se nadam objaviće mi ga, čim urednici vide, samo da ga napišem, bez rukopisa ne ide. Od svega, za sada, imam samo ljubav prema pisanju. (Mirko Jekić)


– Sreli smo se prvi put željom da kupimo istu knjigu, poslednju na polici Lagunine knjižare. „Kupiću je i pozajmiti ti na čitanje, pa mi je vrati, napisah ti moj broj telefona na poslednjoj stranici. I ovako će, kada se venčamo, biti u našoj biblioteci“. (Mirko Jekić)


– Ta neraskidiva povezanost i moja najveća ljubav dogodila se jednog majskog jutra šetajući se tihim ulicama koje su mirisale na sveže prolećno cveće, razuma pomućenog tragajući za mirom, unutrašnjim mirom. U jednom trenu ispred mene pojaviđe se mala vrata iznad kojih je na crvenoj tabli stojao natpis: “LAGUNA”, ne znam zašto ali verovala sam da se bas tu krije ono za čim godinama tragam. Tog dana u toj čarobnoj knjižari upoznala sam svoju najveću ljubav, tog dana upoznala sam se s najlepšim knjigama čovečanstva. (Jovana Račić)


– Niko nije primetio, dok je sedela u stolici za ljuljanje na terasi i gledala plavetnilo lagune, da je blago uzdrhtala i nečujno poletela ka zvezdama. Poslednja njena misao bila je:“Oprosti mi,dragi, ne mogu te više čekati...“ A čekala je punih četrdeset godina da se pojavi njen zgodni, nasmejani mornar koji joj se, posle noći pune mesečine, kleo na vernost i čvrsto obećao da će se brzo vratiti. (Slađana Gvozdenović)


– Teško disanje, mučnina, podrhtavanje srca, a na licu, osmejak. Izvanredan i čudesan osećaj zarobi telo i dušu mlada devojke, dok je sedela na sitnom pesku Plave lagune. Neki kažu da je to, ljubav. (Ksenija Ivanović)


– U tvojim očima je i dalje ceo moj svet. Svi padovi i nadanja, puste ulice ispunjene našim bezbrižnim smehom, sve reke progonjene našim strahovima, pogledi sa planinskih vrhova na sve ono što nikada nismo uspeli da postanemo, voda koja blista od ljubavi i zapljuskuje obale naše lagune, sazvežđa koje sijaju u dubinama naših misli i nebo koje sam prvi put videla sa tobom. Odavno lutam, zarobljena u beskonačnosti u koju si me bacio, jer bez tebe ne umem da vidim ali u dubini duše znam da u nekom drugom prostoru, u vremenu koje je i dalje naše, ti jos uvek držiš moju ruku dok nebo pada na nas. (Teodora Jonić)


– Prosuo sam šarena zrnca mojih uspomena u lagunu bisernih školjki tvoje sreće. Na rastanku, ubrao sam bisere, crne bisere tvoje tuge. A laguna je svetlucala iskricama izlazećeg sunca, isto kao što je iskrila pre nastanka vremena i kao što će svetlucati do večnosti. (Ivanović Dragomir)


– Laguna je, mirna kao Venecijansko ogledalo, odavala odraz čempresa i borova na ljubičasto-modroj pozadini svitanja. Mi smo, umorni i sneni, goli i slobodni, obamrli od uživanja, drhtavo zaronili u modru svežinu usnulog mora. Nismo ni primetili da smo, sa zrncima peska, sprali i našu letnju ljubav za jednu noć. (Ivanović Dragomir)


– Kad se stišao urlik orkana mladosti, naša mala barka je lagano plutala u gustoj magli i tmini, bez nade. U predvečerje života, pred našim utrnulim očima, polivena žarom zalazećeg sunca, bljesnula je laguna mira i utehe. Mi, koji tako malo znamo o sreći, uzeli smo se za ruke, spleli smo prste i izašli na sitni pesak vremena. (Ivanović Dragomir)


– Mislila sam da si samo miran talas u mojoj laguni, od onih koji pozivaju na ples i izmamljuju osmeh. Talas koji prolazi pored mene, ne ostaje i ne pravi zvuke. A bio si cunami. (Sonja Asanović Todorović)


– Na ivici tajanstvene lagune s ogolelim očima vode, sedela sam i čekala. Izdaleka, a onda sve bliže i bliže došao si nasmejan tražeći moj pogled. I rekao si: „Nećeš više biti sama, ja ću otovoriti tvoj prozor sa pogledom na more. (Sonja Asanović Todorović)


– U poslednjoj smo laguni, daleko od naše žeđi. Malo fali do prijateljstva.
- Ali ja to ne želim...
- Da , ali i samoj ljubavi kad nestaje treba izvesno vreme da napusti kuću! (Sonja Asanović Todorović)


– Osvojio si moj svet suštinom svog bića i podudarnošću misli i netaknutih i neizrečenih dodira koje u LAGUNI, kad se zavetovasmo na ljubav, ovekovečismo trećom malom suštinom koja će u sebi da nosi, korene neistraženih civilizacija i gene tek otkrivenih vekovnih čežnji, u koju ćemo vremenom da utkamo sve naše svetove i dopustimo joj da ima svoj svet, suštinu svih naših suština i volimo svim svojim bićem kao najveće blago. Obojio si moje boje u svetlije, bacila sam svo oružje kojim se godinama branih, dopustih sebi da ti verujem i u tvojim očima videh novi svet u koji ćemo zajedno sa našom malom suštinom graditi naš i pomoći njoj da otkrije svoj. (Katarina Cejović)


– Jadranska laguna, negde kod Herceg Novog, Trpejca i Ljubaništa na Ohridu (ova imena mesta su kod nje imala posebno ljubavno značenje i asocijacije), Banje kod Kraljeva, a bogami i po neki zabačeni, osamljeni parking znali su sa koliko strasti smo se ljubili. A ljubav, ljubav je, recimo, kada smo zajedno odlazili u prodavnice odeće i kada je uspevala da, od nečega što je valjda svakom muškarcu najdosadnija stvar, napravi doživljaj, iščekivanje da me pozove do kabine za probu, da vidim kako joj nešto stoji ili da, onako polurazgolićena, predivna, sa šeretskim osmehom koji prelazi u veliki, široki osmeh, pokazujući sjajne, bele zube i na kraju na brzinu plazeći jezik, uživajući u celoj ovoj igri koliko i ja, samo kaže kako joj to nešto što je prethodno probala ne stoji dobro. I svaki put, poljubac, da "zaključimo stvar". (Prokić Bojan)


– Svako ko je pokušao da uplovi u tu lagunu, svako ko se bar jednom ili više puta nasukao na grebenima njenih trepavica, svako ko se izgubio u nepreglednim prostranstvima dužica, svako koga su zelene dubine progutale zna moju čežnju. Kao flosara bez skele, kao putnika bez doma njen topao osmeh me bodri, usne kao oaza, iz ništavila me bude, a nežni poljupci vode ka izbavljenju. (Nino Vujić)


– Šetajući jednom skrivenom lagunom, naiđoh na neobično lep i poprilično redak i velik primerak morske školjke, koju istog trenutka, tipično zaljubljeno ženski, poželeh da mu poklonim. Zato ga pogledah krajičkom oka, onako da ništa ne primeti, pa mu je, iznenada, spretno dobacih, uz reči: "Snađi se, tvoja je!", a on je, najpre iznenađeno, potom snalažljivo i tipično muški, dočeka nogom, te je u savršenom luku zafrljači daleko od sebe. "Toliko o romantici", pomislih, a onda je, pri povratku kući, ništa manje iznenađeno nego on malopre, ugledah, neoštećenu, na zadnjem sedištu auta, i moj zbunjeno-upitni pogled upućen njemu dobi odgovor i istovremeno uzvratni dar: "Pa, zar mi je nisi poklonila?" (Liliana)


– Vreme je radilo za njih, bar su u prvo vreme verovali u to, a bila su to ona dobra, stara vremena, samo što oni to, u to vreme, nisu znali. Za nju se govorilo da je savremena, a za njega se znalo da je promenljiv kao vreme, pa su se viđali samo povremeno, i ništa kod njih nije bilo prekovremeno, ali to vreme koje su provodili zajedno ostaje da se pamti za sva vremena... Danas, ona je vremešna gospođa koja vreme najrađe provodi čitajući Lagunine knjige, ali s vremena na vreme voli i da prelista album sa slikama od vremena izbledelim, pa se kao vremeplovom vrati u prošla vremena, mada joj lekovi, koje je sada pravovremeno koristila, nisu dozvolili da se seti šta je u tom vremenu tražila/želela pronaći. (Liliana)


– Po podu svuda unaokolo razbacana garderoba, u vazduhu oblak mešavine muškog i ženskog parfema, ali i dima nekih prefinjenih cigareta, na stolu zamrljane čaše sa crnim vinom, dopola ispijenim, i činija zrelih kajsija, a tamo dalje vidno izgužvana postelja, na čijem je uzglavlju nehajno ostavljen nakit i ispreturane, inače uredno složene, Lagunine knjige. Iz kupatila kroz ključaonicu suklja topla vodena para, osetim miris šampona i kupke i čujem uporno dobovanje kapi po staklenoj kabini, a onda i onaj poznati zvonki, ljupki smeh, koji naprosto miluje dušu i uvek mi tako prija uhu, ali, zaboga, ne i taj bariton koji se upravo javlja da nadglasa njen alt, koji se odnedavno uvukao između nas i uporno mi je krade, stručno, osvajajući komad po komad njenog plemenitog srca i deo tog našeg, samo našeg, vremena. Zbog toga su me najednom od besa zasvrbele desni i najradije bih ga sada zaskočio i jednim potezom ščepao za to njegovo žgoljavo, golo dupe što se vuče po kupatilu, uz veselo zviždukanje neke glupave pesme, ma, sad' bih ga... samo da nisam njen pristojno vaspitani dugodlaki irski seter. (Liliana)


– Ponesi osmijeh, obuci radost ljeta okupanog suncem, mirisima vjetra. Tu u praznu lagunu nadomak mora i krošnju starog bora. Čekaju te neke ljubavi nove zaigrane mladosti i sreće koja te u zagrljaj zove. (Karolina Obradović)


– Sanjam mjesec, zvijezde, more, lagunu: plavo - zeleno - žutu. Prelijevaju se u dugine boje valovi što igraju na morskoj pjeni. Ja i ti pod okriljem neba vjetrom spojeni, zaljubljeni. (Karolina Obradović)


– Tu te čekam u laguni snova, da provučeš prste lagano kroz kosu. Da mi šapneš tiho najljepše riječi, poljubiš nježno kao zora rosu. Tu te čekam dragi i ostajem nijema, jer snovi su vječni, a stvarnost naša drijema. (Karolina Obradović)


– Bilo nam je manje od dvadeset kada smo svoje snove,kao zrnca biserja posejali u skrivenoj laguni primorskog gradića, a potom seli na oblak kojeg su nestašni vetrovi podelili i preneli na dva kraja sveta. Pola veka kasnije, u treptaju noćnog neba - prepoznasmo odraz svoje lagune u kojoj još uvek iste zvezde beleže svoje tragove. Pri ponovnom susretu ovog leta,uz upravo oformljeno društvo"Tragača bisernih snova,"sav taj sjajuckavi pesak iz lagune iskoristićemo za izradu najvećeg peščanog sata ljubavi na svetu,u kojem će minuti biti označeni izlascima sunca... (Slavica Medakovic)


– Priča o tebi i meni ne može da se ispriča u tri rečenice, nekada smo zajedno čitali Lagunina izdanja, a onda je jedne vrele julske noći laguna pročitala nas, ostavljajući u srcu miris mora i peska i materijal da napišemo knjigu o svojoj ljubavi. S rukom u ruci sa Lagunom, večno u mirnoj luci. (Katarina Cejović)


– Osvojio si najtananija mesta moje duše, skrivenom lepotom i maštom strasti, doneo mir u moje srce, u podnožju lagune i morske slasti. Obasjao si moje nebo, duginim bojama, naslikao moj portret bez četkica i platna, ostavio vreme bez vremena, bez časovnika, kazaljki i klatna. Ti si moj vesnik ljubavi, moj Zvonik večnog hrama, pored tebe saznah šta znači biti džentlmen i samo njegova dama. (Katarina Cejović)


– Gledala je prikaz nove Lagunine knjige kada je telefon zazvonio. Pogled na ekran je izazvao osmeh, On neočekivano... Uspeo je da je nasmeje u tri minuta razgovora i da ulepsa dan, osmeh je ostao i kada je zavrsila razgovor. (Ana Lukić)


– Laguna, mirna i tajnovita postala je večno stanište lepih uspomena. Tu smo se prvi put poljubili čežnjo moja. Toga dana tvoja duša nastanila se u mojoj duši i ostaće u njoj večno, kao praistorijska leptirica u providnom ćilibaru. (Jovan N. Bundalo)


– Nemam pojma šta je tih dana istraživao Viking 2 u orbiti oko Marsa, ali se sigurno nije nosio sa većim otkrićem od nas. Lili je bila san svih i jedina teorema kojom smo se tada bavili. A bilo nas je više nego svih Laguninih izdanja od njenog osnivanja do danas. (Perica Jokić)


– Odmah se primijetilo da sam joj simpatičan. Gledala je slike jedne poznate balkanske umjetnice na kojima se baškario ekstremni muški ekstremitet i bila je uvjerena da je ova koristila model upravo svog kolege, zaista misleći da sam tip iz Mačve. Tih nekoliko primisli bilo je dovoljno da već počne da mi čini ustupke i da bude srdačna u našoj Plavoj laguni. (Perica Jokić)


– Imao sam vlastitu Sniježnu kraljicu s kojom sam ispijao hladne čajeve kompenzujući svoju tjelesnu toplotu njenim vrelim poljupcima. Moja Snježnica se, nažalost, prekasno razbila u sitne kristalne komadiće, onda kada sam već čvrsto stupio u bezizlazno ludilo za njom. Ni najdublja mora, ni stotine laguna ne mogu utopiti moje misli o njoj. (Perica Jokić)


– Tog jutra sam joj kupio rimljanke, predivne, crne, sa ukrasom koji je pratio liniju njenog malog članka, i razmišljao kako ih obuva samo za mene, dok šetamo pored lagune koja se nalazila u blizini mesta u kojem smo odseli. Obula ih je ipak, to isto vece, i izašla sa novim drugaricama da šeta. Vratila se, kaiš na rimljankama je pukao, u rukama novog momka koji je morao da je ponese i rumenim obrazima, a ja sam samo gledao u rimljanke, i razmišljao, kako mi više i nisu tako lepe. (Strahinja M.)


– Umorna od posla, obaveza činilo joj se prema svima i svačemu, želela je da pobegne što dalje... Ugušiće se, ako nešto uskore ne preduzme, ali šta, kada sutra mora ponovo na posao i ponovo ista meta isto odstojanje a tako joj treba odmor, opuštanje, ljubav... Ljubav - da li je to Laguna sa polica zove ljubavlju na svoje lepe knjige!? (Slavica Mihajlović)


– Laguna je u meni, a to si ti, to smo mi. To više nije prazan prostor. Ispunio si ga sobom i idejama i tečnostima i tako izmešani u jednu nedefinisanu masu plutamo u nirvani. (Jasmina Milovanović)


– „Sećaš li se onog filma sa Bruk Šilds i Kristofer Atkinsom?“, pitao je. „Plava laguna - kao naš hotel“, odgovorila je. Kondukter je dunuo u pištaljku, oni su spojili dlanove i zakoračili u 433-ku za Bar te julske večeri u 23:32, tačno po redu vožnje, kao na filmu. (Nebojša Varnica)


– Naglo je spustila knjigu, osmehnula se, pogledala me pravo u oči i rekla: „laguna se obično nalazi uz nisku peščanu morsku obalu, posebno na ušću reka u more!“. Izgubio sam dah, poleteo do oblaka, zastao, pa tresnuo svom snagom, potonuo i dok sam se borio da ponovo udahnem samo sam prošaputao „kako je to lepo…“ (Nebojša Varnica)


– Bašta hotela Laguna je te večeri bila ispunjena magijom koju su činili nežni zvuci violine i isprekidan glas soprana pevačice čija se duga kosa kretala u ritmu letnjeg povetarca. Ta tužna, setna melodija dopirala je sve do obale gde je sedeo muškarac srednjih godina kome se na tren učinilo da poznaje taj glas koji je plovio u vreloj noći punog meseca. Nekad su mu jutra počinjala tim glasom, najlepšim šapatima koje je on proizvodio, a sada, posle toliko godina, ponovo ga čuje na najudaljenijem mestu na svetu, tamo gde nikad ne bi pomislio da ga može čuti, i u tom momentu, kao omađijan, odlazi u pravcu te muzike koja ga je istovremeno slamala i sastavljala. (Tamara Čalopek)


– Kad čovek voli ženu kao on mene, a žena čoveka kao njega ja, bezuslovno, jedinstveno, ludo, nestvarno i jako, desi se ljubav prava, snažna, ona koja se želi i sanja, takva da može da se oseti, vidi i opipa. Moj si muškarac pred svetom i Bogom, moj svet i moje sve, duša moje duše, zenica oka i života smisao. Ljubav je naša beskrajna, bistra i čista kao laguna, ostaje i opstaje zaštićena i čuvana, lidima odeljena, uokvirena sprudovima, koralnim prevlakama i grebenima, jer ja sam samo tvoja Bojana, a ti moje more za vijek i vjekova. (Bojana Krsmanović)


– Posmatrajući mirno plavetnilo lagune, setih se tebe i tvojih očiju; pa pođoh da te pronađem. (Zlatomir Borovnica)


– Na obali naše lagune, postasmo jedno biće; i stvorismo treće. (Zlatomir Borovnica)


– Naši poljupci proizvodiše zvuke, kao lagani talasi o obalu lagune. Njihov eho bio je jači od bilo koga vetra. (Zlatomir Borovnica)


– Večeras, čekam da nas vetar nedostojne obavije. Oda moljaca će nas nositi tim stazama naših snova koji podsećaju na miris krvi rascvetale trešnje. Zajedno ćemo pasti u tu malu, omamljivu lagunu, zenicu mora zauvek oslepelog. (Đorđe Topalović)


– Potamneli peščani sprud i u njemu laguna, usnula između dva naleta talasa i dve spojene ruke. Pod mesecom boje višanja jedno obećanje, modrom moru i njoj, ustrepteloj i drhtavoj; zauvek moja. Noć će pamtiti taj sjaj u oku, ta dva neba dečija, bez oblaka. (Đorđe Topalović)


– Zemlja kad zadrhti, oluja kada strah nanese, ma i sudar svetova da se desi, ipak ljubav jače trese. Šta je jedan odsjaj tuđeg Sunca koji sam u moru čami, naspram bezbroj tvojih zvezda u laguni koja mami. U senci jednoj stojimo sada nas dvoje, otkucaji srca nam govore: ,,Prava ljubav, to je!“. (Sunčica Lazić)


– Dvoje ljudi kroz život zajedno putovaše. Patnju, sreću, uspeh, poraz, suze i smeh, studen i vrelinu, let i pad na tom putu upoznaše. Snagu i nadahnuće jedno u drugom nađoše i od svog braka načiniše lagunu, koja im je bila utočište od surovog života. (Dara Pantelić)


– Dogodilo se to pre 6 godina na Sajmu knjiga u Beogradu koji sam, kao i svi ljubitelji knjiga jedva čekala. Ulazim na Sajam, i prvo što sam ugledala bio je najveći štand, prepoznatljive crvene boje, sa najvećim brojem posetilaca - Lagunin štand. Ne sluteći da će to biti ljubav na prvi pogled, prilazim štandu, gurajući se kroz gužvu, zamišljena gledam u najnovije naslove knjiga, ne videći da se iznenada ispred mene pojavio on- visok, plavooki dečko, divnih dugih trepavica, sa izuzetnim ukusom za knjige ; sudarismo se i kao što to obično i biva osim u bajkama, jedno drugom se izvinimo, i svako ode na svoju stanu, ali ljubav prema knjigama i dalje traje. (Neda)


– Probudila sam se jutros blizu tebe, i bila sam nekako mirna i sretna. Čudan osjećaj potpunosti i nirvane, mirne lagune u suton, ljetnog povjetarca i djeteta u majčinom zagrljaju. Bojim se samo da to ne prođe, ma neće, ne smije, neću to dopustiti. (Suzana Muštra)


– Lagunini romani bi ti objasnili ono što pogledima i postupcima nisam umela, pa se nismo ni redovima shvatili. Tvoj niko ti želi beskonačno ispunjene i srećne trenutke i da nikome ne budeš ovo moje zrnce soli tebi. Budi srećan, moje sve, i sanjaj i više i dalje i čuvaj me od zaborava u džepu starog oktobarskog kaputa. (Milena Jakovljević)


– Hej, Stranče... čitaj pažljivo i otvorenog srca ovog puta "Lagunu". Voz nedosanjane ljubavi čeka svoj put za nemilosrdni sever. Ako ti kažem da mi trebaš za zagrljaj, za večnost i nedovršene sne hoćeš li biti deo njih, hoćeš li Stranče doći, makar po jedan zagrljaj? (Milena Jakovljević)


– Moj brod ljubavi je tonuo, a onda upoznah tebe. Postao si moja laguna, moje utočište, moja sreća i moj raj. Sada zajedno plovimo punim jedrima u tim divnim i nepredvidivim vodama života. (Suzana Muštra)


– Svetlost mesečine obasjavala je balkon na kome su bezbrižno sedeli oni - ta dva bića koja u mislima behu daleko jedno od drugog, ali im se ruke ukrštaše tako snažno kao da su želele da razbiju taj jaz koji je postojao između njih. Najednom, ona pomisli na ono daleko ostrvo po imenu Plava Laguna na kom je prvi put bila istinski srećna i požele da u tom trenutku otplovi tamo zajedno sa njim. A on, kao da je to osetio, povukao ju je za ruku koju je tako snažno držao i oni zajedno otplesaše na to mesto gde su nekada, srećni poput dece, trčali po pesku i sanjali o zajedničkoj sudbini. (Tamara Čalopek)


– Telo mi je opruženo i usamljeno u laguni. Nema nikoga i mogu na sav glas da opsujem, urliknem i vrisnem tvoje ime. Izbacujem ga i kroz znoj i kroz suze koje, pomešane, usisava vreli pesak, prihvata pakleni vazduh, a delom ostaje na mojoj koži, tako da si opet svuda oko mene. (Jasmina Milovanović)


– Da li sam dostojna da plovim lagunom sećanja u svom brodiću od orahove ljuske tražeći u tom bezdanu makar jedan maleni tren koji mi je sa njim bio ružan i koji bih želela da izbrišem i potisnem u mrak zaborava kako bih sebe ubedila da ga pustim da zauvek ode od mene i nađe sreću koju, znam, nikada ne bih mogla da mu pružim, a nemam srca da mu je uskratim? Da li ću izdržati da zaronim na dah do tih beskrajnih dubina kako bih uspela da pronađem tu neophodnu trunku hrabrosti da bih ga iščupala iz srca i pustila ga da ode i sa sobom ponese i sve lepo što je ikada postojalo u meni? Ne znam da li ću moći, ali znam da moram pokušati, barem pokušati... zbog njega, zbog sebe i zbog nas koji više nikada nećemo biti „mi“. (Milica D. Radovanović)


– Tek počeli uživati, a morali se razdvojiti iz viših razloga. Čim prođe određeni period, biće opet blizu, biće u laguni ljubavi i mira. Svaki dan bez njega cepa joj dušu, ona trune polako, ali ne da se, zna da on skriva svoju bol i strpljivo čeka TAJ dan. (Ivana Dž.)


– Sreli smo se u laguni, tu smo se upoznali, tu zavoleli i tu smo sanjali snove... Volela je svaki deo te lagune, najviše male rakove. A ja ću zauvek mrzeti taj veliki rak, koji je bio u njenom telu, i koji ju je odvojio od mene. (K. Rovčanin)


– Pre šest godina u "Laguni" slučajno se sudarim sa nekim dečkom, pogled i osmeh koji mi je uputio bili su dovoljni da ostanem opčinjena njime. Godinu i po dana nakon toga, na istom mestu, dok sam listala neku knjigu, prilazi mi neko sa rečima "Izvini mislim da se poznajemo", i dobro poznatim pogledom. A danas, dok ušuškani ležimo i gledamo film, saopštavam mu da čekamo bebu... (Nikolić N.)


– Ljubav je poput nekih laguna. Nekada mirna, u vreme oluja uzburkana, nekada divlja, često zabranjena, a nekada napuštena... Ali svaka je imala nešto posebno što ju je razlikovalo od svih drugih laguna, a takva je i ljubav. (Zorica G.)


– Čvrsto se držeći za ruke, hodamo kroz život prkosno, ali lagano. Kroz lagume. Do lagune. (Jasmina Lončarević)


– Izduženo bronzano lice Don Kihota krivi se u bolnu grimasu dok pruža ruku, kako mnogi u zabludi misle, u ime večne borbe protiv nemogućeg. Ali dok ga nadgleda mudri kameni Servantes i Sančo Pansa krotko jaše pored njega na svom vernom magarcu, jedino o čemu on može da misli je tako bliska, a tako nedostižna, mila Dulsineja. I ovde oseća njen miris i bezizgledno pruža ruku ophrvanu zelenkastom patinom, prezrivo pljujući na sve vetrenjače i proklinjući ovu vodu ispred sebe koja u leto mami ptice i turiste, a koja mu bez nje liči na običnu mrtvaju, tamnu lagunu, jer sve što želi od svog novog bronzanog života je da se ta ruka zaustavi na njenom licu i da zauvek tamo ostane. (Aleksandra Filipović)


– Prodajem Reno Lagunu, 2005. godište, boja crvena. Poklonjen mi je za venčanje. Nevožen. (Aleksandra Filipović)


– Pužem iz lagune i prelazim preko neosvetljenog zemljanog puta koji vodi ka vratima njene trošne drvene kuće, jednom rukom nervozno kucam po staklenim vratima, na kojima ostaje blatnjav trag, a u drugoj ruci nosim paprat, jer sam pročitao u otcepljenom listu magazina koji je zaboravljen sa nekog piknika dopro do mog vodenog brloga da ljudske ženke u današnjoj savremenoj Americi 1954. godine, vole da im se na sastanak donese cveće. Iznenada čujem ženski krik, viku i nešto eksplodira čini mi se tik pored mog uha. Zelena krv poprska vrata i paprat i ja se izgubih u njenim plačnim crnim očima. (Aleksandra Filipović)


– Sreli su se u 'Laguni', slučajno. Oboje su posegnuli za 'Pričama sa dijagnozom'; ona misleći da liče na 'Ljubav bez iluzija', a on da podsećaju na 'Srpskog psiha'. Posle su , uz kafu, dugo razgovarali i smejali se koliko su, zapravo, pogrešili. (Ivana)


– Ako je voda poljubac, onda ti šaljem more, ako je lišće zagrljaj, onda ti šaljem šumu, ako ti je dovoljna samo jedna lijepa, ljubavna riječ, onda ti šaljem Laguninu knjigu. ( Goran K.)


– Zakoračio je u toplu vodu Meksičkog zaliva i u jednom trenutku, kao u magnovenju, zapazio nedaleko od sebe ženu čudesne lepote. Samo je za tren, zbunjen, skrenuo pogled i već sledeće sekunde nigde nikog nije bilo. Osvrtao se, gledao kroz prozirnu vodu lagune, a onda je shvatio da je to bila varka prirode koja je baš tada poželela da sav božji dar oslikan kroz plavetnilo vode i neba ispolji i kroz bujne obline ženskog bića. (Radoje Radosavljević)


– Ležala je pored bazena, čitala „Lagunin“ ljubavni roman i nije primećivala nikog oko sebe, ni radosnu vrisku dece ni čežnjive muške poglede. Prišao joj je tiho, sagnuo se i šapnuo:“Čekam te sutra u dva ispred biblioteke...“ Samo se blago nasmešila. (Radoje Radosavljević)


– Njen četvorogodišnji sin trčkarao je ispred nje, uzimao kamenčiće i bacao ih u more, a ona, vitka i dugonoga, u izazovnoj letnjoj haljini, išla je iza njega i nenametljivo ga usmeravala ka određenom mestu na plaži lagune. Onda mu je, u senci male stene, rekla da zastane i dugo gledala u sitan pesak i sunce koje je klizilo ka površini mora. „Da nije bilo šuma talasa, ovog skrovitog mesta i sunca u moru, ni tebe ne bi bilo, sine moj...“, prošaputala je. (Radoje Radosavljević)


– U mom srcu, u mirnoj laguni, tvoje srce čuci, baterije puni. Šćućureno tu se mazi,srecno sto ga moje pazi... Mir lagune ljubav stiti,tu smo srecni i ja i ti! (Vladimir T.)


– Ti si moja laguna ,moje utočište, moje plavetnilo, čak i kad smo razdvojeni. I tad drhtimo u ritmu iste muzike... Jer ljubav nije samo telo do tela, nego isti pravac... (Duška Vuković)


– Sjedili smo u laguni na obali Venecijanskog zaljeva i gledali zalazak sunca. Odjednom je rekao da je to taj savršeni trenutak koji je toliko dugo čekao. Zbunjeno sam ga pogledala pokušavajući shvatiti o čemu priča, ali on se samo slatko nasmiješio i izvadio iz džepa svoje jakne kutijicu, u kojoj se nalazio najljepši zaručnički prsten. (Sandra Kolar)


– Pogledi su nam se sreli i osetila sam kako mi telo prožima čudna, do tada nepoznata, emocija. On: Da li bi pošla sa mnom u našu lagunu zivota? Ja: Da. (Vesna)


– Film „Plava laguna“ bio je popularan kada je i sam bio klinac i pomenuo ga je tek uzgred, da jače i ubedljivije rečima oslika ono o čemu je govorio. Omađijana toplinom njegovog dubokog, blago napuklog glasa i lepotom njegovog pričanja, na pomen tog filma, popularnog kada je bila šiparica, zadrhtala je lagano i jedva primetno jer joj se, u momentu, pričinilo da je uronila u vrtlog mladosti kada je sve, baš sve, tek bilo pred njom... Zažmurila je, za trenutak, i žudno upijajući svaku njegovu reč, dopustila da joj se, sa unutrašnje strane kapaka, odigra čitav film njihovog nekad mogućeg, zajedničkog života. (Branka Jovičić)


– Nakon mnogo godina, ljubav mog života ponovno je tu u laguni naših snova. Stotinu mi pitanja plovi mislima, ali ne pronalazim odgovore. Sklupčana u dubini svoje duše borim se sama sa sobom i poput zatvorenika čekam milost, milost u obliku riječi: "Voljena, vratio sam ti se, tvoj sam". (Božana Ćosić)


– Uvijek sam najviše voljela njegov osmijeh, onaj poseban, dječački, upućen samo meni. Na licu bi mu tada titrali čežnja i uzbuđenje, iako bi znao da pripadam samo njemu. Da, ljubav je poput divlje lagune koja nas iznova i iznova backa razigranim valovima čežnje. (Božana Ćosić)


– Postoji li nešto slađe od ljubavi i duže od njene beskonačnosti? Zar nije predivna poput sanjive lagune okupane mirnih valovima i vječna poput duše? Ljubav je, zapravo, neopisiva, a opet, beskrajna je inspiracija nama koji smo je nastanili u srcima. (Božana Ćosić)


– Sreli smo se u Venecijanskoj laguni. Zamolila si me da slikam tebe i tvog "muškarca". Na svim snimcima smo bili samo ti i ja. (Zoin Mihailo)


– Gotovo ceo jedan dan se nismo sreli - kao da se izbegavamo, kao da sada kada znam, kada on zna da su moje višegodišnje sumnje potvrđene, nemamo snage da ukrstimo poglede u strahu da se sve promenilo. Da li jedan trenutak, jedna poruka „volim i ja tebe“ može da promeni sve ono što smo godinama gradili čak i ako pošiljalac nije neka bogougodna Maja Stajić, Jovana Munze ili Kaća T. već svetovno nepogodni Bojan Laguna? Čujem drhtaj ruke koja otključava vrata, vidim kako ulazi oborenog pogleda i radim jedino što u tom trenutku osećam – osmehnem mu se, pokažem na poslužen ručak za nas dvoje i izgovaram što i svakog prethodnog dana: „Operi ruke, ljubi te majka, sigurno umireš od gladi“. (Svetlana Vidović Božović)


– Laguna, sunce i njegov zadivljeni pogled koji je prati dok, svesna svoje lepote i utiska koji na njega ostavlja , polako ulazi u more... Ventilator je ujednačeno zujao, a iz slatkog polusna, onog pred buđenje kojeg je teško od jave razaznati, prenuo ju je oštar zrak sunca koji se probijao kroz tanke procepe na spuštenim roletnama. Posmatrala ga je, usnulog, i iako je davno prestala da primećuje njegove zadivljene poglede na sebi, pomazila ga je, nežno, okrepljena odmorom i ohrabrena snom, koji će, znala je to, ubrzo iščileti u letnjoj jari dana pred njom. (Branka Jovičić)


– Kao gitari strune, koralnim grebenima lagune, zvezdama noći, kraljevima moći, melodijama note, izohipsama kote, kao Islandu Borealis Aurora, meni si najlepši san i najgora noćna mora. (Lep San)


– Ne paniči, ako ne znaš da veslaš! Budi mirna bar koliko i laguna! (Nikica Banić)


– Uzdah je jači od ma koga vetra, laguno moja. (Nikica Banić)


– Kad čuješ da kapak o kapak oka udara, budi sigurna da tobom vlada laguna. (Nikica Banić)


– Laguna, sunce i njegov zadivljeni pogled koji je prati dok, svesna svoje lepote i utiska koji na njega ostavlja , polako ulazi u more... Ventilator je ujednačeno zujao, a iz slatkog polusna, onog pred buđenje kojeg je teško od jave razaznati, prenuo ju je oštar zrak sunca koji se probijao kroz tanke procepe na spuštenim roletnama. Posmatrala ga je, usnulog, i iako je davno prestala da primećuje njegove zadivljene poglede na sebi, pomazila ga je, nežno, okrepljena odmorom i ohrabrena snom, koji će, znala je to, ubrzo iščileti u letnjoj jari dana pred njom. (Branka Jovičić)


– Jutros sam na buvljaku kupio „Laguninu“ knjigu koju sam joj poklonio pre više od deset godina. Prepoznao sam je po svojoj posveti na trećoj strani. (Ivan Begejac)


– Različitim smo brodicama došli do ove skrivene lagune. Ona kao migrant, ja kao turist. Sad oboje ne znamo kud bismo dalje. (Ivan Begejac)


– Pomislio je da je tužna i da ga ne voli. A ona je samo okrenula glavu da on ne vidi lagunu od suza radosnica na jastuku, kad je prvi put čula „Volim te“. (Anamarija Pupić-Bakrač)


– On i ja, smo se sreli, u knjižari Laguna. Od tada,stalno razmenjujemo knjige,i prisećamo se te ljubavi na prvi pogled. (Nina)


– Je l’ znaš kakve veze imaju laguna i ljubav? Nemam pojma. Nemam ni ja, ali volim da se budim uz tebe svake srede. (Ivana Vujnović)


– U tom jednom, našem svetu, laguni spokoja i sreće, naseljeni su dugo sanjani snovi. Ti si sanjao moje, ja sam činila tvoje. Sada, od juče do danas, u begu do sutra, zagrljaj kojim me braniš jači je od svakog nespokojnog jutra... (Marija Apostolovski)


– Jutro u našoj laguni ljubavi, sunčev zrak se probija i pada na tvoje lice. Nežno ti ljubim pospano oko, vrh nosića, a onda nos i tople usne zaronim u tvoju mekanu bradu i uzivam u tvom mirisu. Ruka mi na tvojim grudima u ruci otkucaj srca i osmeh koji govori više od volim te. (Savić Maja)


– Ljubio sam ti medene usne omamljeno u našoj stenama skrivenoj laguni, na vrelom Jadranu dalekog leta prohujale mladosti. Ljubio sam tvoj suzama orošeni jastuk na skromnoj samrtničkoj postelji one bosonoge zime kada si otišla najdraža moja. Ljubio sam te iste noći naše usnulo čedo koje je spavalo na način kako ti spavaš,smejalo se u snu onako kako si se ti smejala, ljubio sam život i smrt u toj noći bezimenog bola, u isto vreme, jedina moja. (Budimir Stefanović)


– U toj laguni mojih nemirnih misli, on se skrasio, nije me ni pitao za dozvolu. Taj dečačić, očiju boje neba, uselio se u komorama mog srca, lepo je otpakovao svoje kofere. I nema nameru da ode još skoro... (Đorđina Čupić)


– Neočekivani susret preplavljen prošlošću, okovan tišinom. Srce ludački udara dok se prsti nespretno bore da zakopčaju već zakopčanu dugmad. Kratki prigušeni uzdasi i još kraći pogledi iz kojih, kao iz najblistavijih laguna, jedno drugom hrle u zagrljaj, odrazi dvoje, umornih od čežnje, ludih od ljubavi... (Danijela Lekić)


– Bila je to vrlo neobična priča u kojoj su različitosti neumorno ratovale i uporno i nemilosrdno gurale ljubav u drugi plan. U gotovo svemu različiti, sa kakvom su samo bliskošću delili fasciniranost Egziperijevom idejom o malom pricu, on - večiti dečak nemoćan da shvati pokretačke motive „odraslih“ i ona - jedinstveni cvet u raskošnoj bašti u kojoj su mirisom mnoge podsećale na ružu. Toga jutra ga je ljupko novo izdanje „Malog princa“ iz izloga Lagune, razbilo na komadiće sitnije od peska Sahare, rasplamsalo dugo potiskivanu nostalgiju i kao hipnotisan uleteo je u radnju i gotovo istog trenutka video nju, kako se sa čežnjom i bolom, jedva primetno osmehuje plavoj knjizi u svojim rukama. (Danijela Lekić)


– Ne tako davno dobila sam knjigu „Ime ruže“ iz knjižare Laguna sa posvetom: „Prva knjiga od mene, uživaj čitajući je, biće ih na hiljade, obožavam te!“ Zbog ljubavi, poklonio bi mi celu biblioteku. A ja bih ga mogla čitav život voleti. (Neda Toplica)


– Hej ljubavi ajd' se urazumi! Ne varam te s drugom. Ja sam u „Laguni“! (Vladimir)


– ...Bila je to ljubav iz snova. Neizmerno su se voleli. Stapali su se i nestajali jedno u drugom kao penušavi talas laguna. (Zdjelar Sonja)


– Pokloni me vetru, ruži i nebu, hoću da znam da sam najbolja. Da otkrijem u koju lagunu me ljubav zove. Hoću da znam da sam večita! (Sonja Stoiljković)


– I prvi susret im je bio na istom mestu, pod istim sjajem meseca, identičnom staklastom odsjaju vode pri smenjivanju plime i oseke, uz jednake umirujuće pesme noćnih ptica koje nikada ne spavaju. Stoje gledajući se u oči pune suza, pune obostrane tuge, držeći se za ruke čvrsto isprepletenih prstiju dok je jedna suza pratila drugu niz usahle obraze kao beskonačni potok slane vode. Nisu znali da će ovako rano doći kraj njihovoj neraskidivoj vezi, vezi kakvu samo najdublja, najiskrenija osećanja mogu da održe,ali vreme je da puste svoje grčevito stegnute šake i da se oproste uz poslednji poljubac, koji će pamtiti sve dok im srca kucaju u jednakom ritmu, jer se Plava Laguna već ukrcala nedaleko na dok čekajući nju da je zarobi ,kao kakva neman, zauvek u svoju utrobu. (Nevena Stojanović)


– Zašto su priče o srećnim ljubavima kratke? 1) Ne postoji pisac kome se takva desila, pa priče pišu amateri. 2) Ako i postoji takav pisac, sigurno se plaši papira i besedi o njoj u mirnoj laguni da je ni jedan čitalac ne uplaši, ne otera. (Lep San)


– Jedreći od lagune do lagune skupljam šarena stakla za kaleidoskop svoje ljubavi. Mirne glave a nemirnog mora, hitam konačnom saznanju da mi sve manje nedostaje što je dalje od mene. Nisam siguran da li okrećem poslednje stranice knjige i čitam pogovor ovog romana. (Gordan Gorunović)


– Našao sam onu pravu, svoju srodnu dušu, ženski odraz u ogledalu, polovinu koja mi nedostaje. Delovala je nestvarno poput sna, lagana kao vazduh koji dišem, krhka kao skupa porculanska vaza. U njenoj zenici sagledao sam celu planetu, jasno sam raspoznavao kontinente, jezera i reke, planine i puteve, tu je bila i malena laguna u kojoj sam ugledao nas dvoje. (Nenad M. Perić)


– U trenutku kada se boriš da preživiš slomljeno srce ne tražiš i ne vidiš nigdje ljubav oko sebe. Ipak taj dan, i prelijepi zalazak sunca u laguni, ostaće mi u sjecanju do kraja života. Pronašao me je, izliječio svojom ljubavlju i postao moj kralj sa kojim sam nedavno proslavila 21 prelijepu godinu zajedničkog života. (Dijana Bukara)


– Od trenutka našeg prvog susreta, znala sam da si to ti. Čovek iz moje Lagune snova. Našeg malog skrivenog mesta od ljudi, od vremena, od zaborava... (Danijela Simić)


– Letnji dan, znojan i umoran, tonuo je u mirnom zalasku sunca boje zrele pomoradže. Na obalama Jadranskog mora, u bašti hotela „Laguna“, sedela je starica i pisala svoje poslednje pismo. Pismo u kome će se, na najlepši mogući način oprostiti od svoje ljubavi koja je gorela baš kao i nebo u tom trenutku... (I. D.)


– Kada bi o ljubavi govorili kratko - njeno bi ime bilo „Laguna“... Naizgled prosto, a ipak slatko - taman da probudi sva vaša čula. Da nudi više, s ljubavlju, tako, a u njoj čuči milion slova, na listovima knjiga protkano lako - svo štivo vaših snova. (Sanja Šunjevarić)


– Kao što laguna beše peščanim sprudom odvojena od ostalih voda, tako se svaka ljubav vazda, u celom svetu, razlikovala i isticala - kao različite kuće nikle iz istih temelja. Svaka posebna i drugačija, a istom čudesnom svetlošću obasjava celu planetu... Snažnim svojim sjajem objašnjavajući veliku i jasnu istinu o životnom bumerangu „…Sve što u svet pustimo, iz sveta će nam biti vraćeno...“, a najviše što svetu ikad mogosmo poslati, oduvek beše ljubav. (Sanja Šunjevarić)


– Prozirno plava laguna sjajila je pod jakom mesečinom. Nas dvoje mladi i puni poleta. Iskra u nama još jednako gori, a sjajna laguna naše je večno svetilište. (Danilo Vučenović)


– Zlatnu godišnjicu braka proslavili su u Laguna Biču, gde su se i upoznali. Zapitala se da li je moguće da ga nakon toliko godina voli i ceni još više nego na početku. (Maja Mandić)


– Nakon višemesečnog dopisivanja, dogovorili su se, porukom , da se vide na kafi, iako je ona imala svoj život, a on svoj, sa svim onim emocionalnim prtljagom koji nastane kada se prema sopstvenom životu ponašaš ko prema tuđem i kada ga živiš onako kako drugi misle da treba, jer zaboga... Dugim pismima sljuštili su jedno sa drugog tvrdu koru strahova i obzira prepoznajući se, željno, i sada sede na toj kafi za koju su termin jedva uspeli da utanače, otrgavši ga od svog života navika i obaveza; sede jedno kraj drugog u nekom bezimenom i nevažnom kafiću, životima udaljeni kao dva ostrva u laguni, a istovremeno, bolno bliski. Pričom zatrpavaju tišinu istine da je ovo jedina kafa koju će zajedno popiti- za početak, za kraj, za ceo život koji, okovan obavezama i moranjima , treba proživeti. (Branka Jovičić)


– On: ...ali znaš da niko neće razumeti ovu našu ludost i da će svi govoriti kako sam te ja naveo na bekstvo samo zato što sam toliko mlađi od tebe... Ona: Ljubavi, ne zanima me više šta će ko da kaže i spremna sam ovog istog trenutka da te pratim do Ognjene zemlje ili Plave lagune ako ti to želiš... Epilog: Tiho zatvoriše vrata staračkog doma za sobom i zakotrljaše točkove invalidskih kolica... (Gordana Radovanović)


– Zavoleh nekog, s knjigom u ruci. Ko li je to, laguna? Da, to je ljubav prava, to je moja laguna. (Nikola Mišić)


– Ona je bila vino a ja njeno grozđe. Ona je bila knjiga a ja njene korice. Ona je bila Venecija a ja njena laguna. (Vladica Stojanović)


– Sretosmo se. Plava laguna. Unfollow. (Jelena Dimitrijević)


– Ulazim u kuću sa Laguninom knjigom u ruci, pogašena su sva svjetla iako je kasno a potpunu tišinu prekida tata koji mi šapatom kaze da mamu jako boli glava. Pokazujem mu knjigu koju sam mu kupila i predlažem da ode u moju sobu i čita. Odmahuje rukom, ustaje sa fotelje koja se nalazi pored kreveta gdje leži mama, donosi još jedan jastuk, ljubi mamu u kosu i liježe pored nje. (Vera S.)


– Tokom šetnje sa drugaricom na Keju prišao mi je on, potpuni neznanac, kleknuo preda mnom i dao mi papirić sa natpisom: „Sutra u 19h ispred knjižare Laguna u Zemunu, Saša“. Osetivši se počastvovanom, nisam mogla da ga odbijem, otišla sam i nisam zažalila. Tri godine kasnije, Sale i ja planiramo venčanje, pa se, tim povodom, zahvaljujem drugarici koja me je odvela na Kej. (Tanja Blagojević)


– Ljubav je često slična vodi. Ponekad prirodna i mirna poput lagune, nekad ružna i silovita kao uragan koji vam pocepa dušu. Ipak, za one malo srećnije, ona je kao tornado, pokupi ih i više nikad ne vrati tamo gde su nekada bili... (Ivan Aradski)


– Te noći, tek što smo se bili upoznali na letovanju i otišli u šetnju pored lagune, nakon što me je poljubio, mladić koji mi se baš dopao me iznenada obori na pesak i poče grubo da mi zadiže haljinu i svlači gaćice. Uzbuđena ali uplašena, uspela sam da ga zbacim sa sebe i povikala: Neću, nemoj da me teraš! On ustade, besno me pogleda i krene da odlazi, a ja ga povukoh nazad za ruku, da ne pokvarim veče. (Helen G.)


– Ne tražim je više tamo gde je već godinama nema. Pod zemljom sad leži jedna beskrajno poštovana i ludački voljena žena. Sećanje na našu ljubav i ono što smo bili, sad lagano plovi u laguni mojih uspomena... (Ivan Aradski)


– Upoznali smo se u „Laguni“. Ona je beskrajno volela knjige, a ja sam nenadano zavoleo nju. Danas je to priča bez kraja, poput dobre knjige kojoj fali nekoliko poslednjih stranica... (Ivan Aradski)


– Ona je sanjala o idealnoj ljubavi. On joj je ispunio sve želje. I otišao u neku lagunu da peca, roni i malo bude sam. (Dina Ivić)


– Pojavila se, pogledala me je, nasmešila se i slomila mi srce. Bila je kraj mene, igrala se, začikavala me i otela mi je dušu. Otišla je i odnela slomljeno srce uvijeno u plašt te moje jadne duše, a ja ostadoh sam u laguni, samo s tri rečenice koje su mi odredile život i napisale ovu priču. (Oblak Padu Sklon)


– Šetali smo obalom, u daljini smo videli pecaroša. Kiša je pala. Podelili smo kišobran, gledajući kako se pecaroš davi u laguni. (A. Zlatić)