Nigde Beograd nije toliko prisutan u svom milenijumskom trajanju, kao što je to u književnom delu Borislava Pekića. Šest vekova povezuje porodicu Njegovan, junake epopeje Zlatno runo, sa gradom Singa, Rimljana, Mađara, Turaka, Slovena. Generacijama, još od vremena kada je pod gradskim zidinama bilo i kentaura, Njegovani su bili svedoci svih tih minulih burnih godina. Izgleda da samo takve godine i čine istoriju Beograda. Niko nije poznavao beogradske ulice i trgove kao Pekićevi junaci. Setimo se putanja kojima je hodočastio Arsenije Njegovan poistovećujući se sa svojim kućama.

Samo stotinu koraka od ovog mesta na kojem smo se okupili, pre sedam decenija krenuo je gimnazijalac Borislav Pekić na radnu akciju. Poneo je pidžamu, četkicu za zube i kišobran. Neobičan prtljag za tu priliku. Nije izneverio kodeks vremena, ali nije odstupio ni od svojih navika i principa. U tome je gospodstvo.

Duh Beograda čini njegov humor, samoironičan i opor. Grad apsurda i paradoksa diše u Pekićevim knjigama. Na početku Zlatnog runa jedan od Njegovana kaže: „Ono što nepobitno i definitivno dokazuje da je Beograd deo Evrope je činjenica da smo u glacijalnoj eri imali mamute ništa gore od pariskih ili londonskih. Kasnije smo, naravski, nešto malo zaostali.”

Nisu, kir Simeone, svi zaostali! Borislav Pekić, baš kao Tesla, Pupin, Milanković i Andrić, naš je putokaz ka idealu oličenom u duhu Evrope. I zato se nadam da se ovo obeležje neće pretvoriti u oltar klanjanja i mrmljanja opštih mantri, već će služiti kao spomen nepokolebljive individualnosti i slobodne misli, uz mrvicu ironije i samoironije, što su osvedočene vrednosti Borislava Pekića.