Razgovori sa Rodžerom Zelaznijem

Jednog svežeg novembarskog jutra 1982. godine, našao sam se ispred skromnog dvospratnog doma u planini, u blizini grada Santa Fe. Čuo sam automobil koji se približavao krivudavom zemljanom stazom. Šljunak i prašina su se podizali dok je auto prilazio, da bi se parkirao odmah do mog.

Visok i vitak, vozač mi je, sa osmehom na licu, lagano prišao. „Ted Krulik?“, pitao je, pružajući ruku.

„Da“, odgovorio sam. „Gospodin Zelazni? Drago mi je što sam vas upoznao.“

„Takođe. Zovi me Rodžer.“

Ovo je bio početak mog prijateljstva sa Rodžerom Zelaznijem, dobitnikom nagrade Nebula i Hugo.  Uveo me je u svoj dom tog novembarskog dana i vodili smo razgovor koji je trajao čitave nedelje, a vođen je za knjigu „Rodžer Zelazni“, književnu biografiju koju sam pisao. Ovi razgovori iz njegovog doma i kasniji intervjui koje smo vodili u narednih desetak godina, uvek su bili mnogo više od običnih pitanja i odgovora. Rodžer nikada nije davao kratke odgovore na ono što bih ga pitao. Odgovarao je veoma promišljeno otkrivajući iskustva i stavove, o kojima je retko govorio sa drugim sagovornicima.

I dalje mogu da slušam Rodžerov glas kako izlaže odgovore na moja pitanja. Imam ih na audio i video snimcima naših intervjua. Za mene, on i dalje živi, njegov mek, hrapav glas i blistave oči koje lutaju istražujući po mojoj dnevnoj sobi. Pričao mi je o svom detinjstvu, porodici, piscima koje je upoznao, izvorima inspiracije, i onome što je želeo da ostvari u budućnosti. Želim da ove priče podelim sa vama. Evo nekih od njih...

Odnos prema fantastici i naučnoj fantastici

Iako je poznat po romanima fantastike, kao što su „Hronike Ambera“ i „The Changing Land“, Rodžer je bio jednako vešt u pisanju dela sa elementima naučne fantastike, romane poput „My Name Is Legion“ i „Damnation Alley“. Pitao sam ga šta je lakše pisati, fantastiku ili naučnu fantastiku. Sedeo je, udobno zavaljen u svojoj fotelji, u svom domu i dao sledeći odgovor:

„Meni je lakše da pišem fantastiku. Ako pišem naučnu fantastiku, provodim mnogo više vremena razmišljajući o opravdanjima. Fantastiku mogu da pišem bez tolikog promišljanja. Ja volim da stvari držim u ravnoteži: koliko fantastike, toliko naučne fantastike.

U određenom smislu, fantastika dopušta mašti veću slobodu. Možete da postignete upravo ono što želite sa manje pripreme, manja je potreba da se popuni svaka praznina.

Za naučnu fantastiku, morao sam da koristim puno izvora da bih osmislio, na primer, kakvo bi bilo biće sa druge planete.

Pretpostavljam da kada bih želeo da izmislim neko biće u fantastičnoj priči, to bi mogao biti golum, koga su stvorila, recimo, četiri čarobnjaka. Ne bih morao da ulazim u detaljno objašnjavanje prirode ovog stvorenja.

Mogao bih da istražujem iste ideje i u naučnoj fantastici i u fantastici, ali u fantastici je lakše izboriti se sa raznim smicalicama. S druge strane, mnoge stvari kojima želim da se bavim imaju veću primenu u stvarnom svetu. Društvo kakvim volim da se bavim se ne razlikuje mnogo od onog u kom živimo. Ukoliko bi me zanimala neka određena društvena tema, fantastična priča ne bi bila pogodna za to. Neke moje preokupacije se bolje uklapaju u jedan određeni žanr. Kada dođem na neku ideju, odmah znam u kakav tip priče ću je spakovati“,  Santa Fe, 1982.

Godinama kasnije, kada smo ponovo razgovarali na ovu temu, pitao sam ga: „Da li želite da održite naučno fantastičan kvalitet u vašim romanima fantastike?“

Rodžer je odgovorio:

„Razumem. Pitaš me: koliko sam ja racionalan? Ja zaista težim da opravdam svoju fantastiku. Ukoliko postoji neka promena – ako materija zaista ne nestaje u potpunosti – mora da postoji nekakav nagoveštaj da materija nije uništena. Ona se pretvara u energiju i biva razasuta nekuda – što za posledicu može učiniti da tlo iznenada postane vrelo.

Ja neću prosto ubaciti neka čuda bez objašnjenja. Makar u svom umu, ja moram da razradim kako bi to moglo biti. To je prosto način na koji posmatram stvari“, Taritaun, 1989.



Veći od života

U Rodžerovim delima, glavni likovi su često dugovečni, samouvereni i kultivisani; neko ko dolazeću opasnost dočekuje šmekerski. Interesovalo me je zašto toliko voli da se bavi ovakvim likovima. Evo njegovog odgovora:

„Ako neko ima izuzetno dugačak životni vek i živi dugo kao likovi u romanu 'Gospodar svetlosti', on mora imati smisao za humor. Mislim da je Paskal rekao: 'Život je tragedija za čoveka koji oseća, a komedija za čoveka koji misli.' Moji likovi razmišljaju mnogo više samim tim što imaju mnogo više vremena za razmišljanje.

To je nešto što volim kod elizabetanskih dramaturga, poput Šekspira. Koliko god da je scena ozbiljna, pisac uvek pronađe način da ubaci neku igru reči.

Pretpostavljam da me fascinira kada kod nekog ko je pun mana, primetim nagoveštaj vrline. Ne kažem da mi nisu simpatični i manje prijatni likovi. Draži su mi, a mislim da je tako i sa čitaocima, oni likovi koji prolaze kroz nekakvu promenu. Bilo bi pogrešno napisati knjigu u kojoj glavni lik proživljava sve događaje u priči i i do kraja ostane isti, nepromenjen. Ono što mu se dešava ne bi trebalo da bude nekakva avantura koja nema nikakvog efekta. On mora da se promeni zbog onoga što mu se dešava.

Galindžer iz priče 'Ruža za propovednika' je neka verzija onoga na šta je Malori mislio kada je rekao: 'Da bi nastao snažan karakter, neka bude izuzetno neurotičan ili kompulzivan, a onda ga stavi u situaciju koja će ga frustrirati, da vidiš šta će da uradi. Ako je snalažljiv, pronaći će odgovor ili neki način, koji će ga ili ojačati ili slomiti.'

Tako da sam ja želeo junaka koji nije prosto normalna osoba. Dao sam mu velike talente, ali sam mu takođe dao i veliku emocionalnu slabost. Nisam želeo da 'Ruža za propovednika' bude samo još jedna svemirska opera. Želeo sam da napišem studiju karaktera.

Verovatno je tanka linija između dovođenja junaka do krajnosti i prelaženja u satiru i parodiju. Ako se poigravate sa krajnostima u građenju likova, može vam se dogoditi tako nešto, jer veoma često ekstremna plemenitost ili ekstremna genijalnost, može izgledati smešno.

Ja volim kompleksne likove. Ne volim da pišem o likovima koji su jednostavni ili prosečni. Svaki junak o kom pišem mora biti u nekom smislu komplikovan. Mogu da razumem da on za čitaoce može biti veći od života, ali to nije moja namera. Moja namera je da istražujem psihološke, emocionalne i mentalne promene koje se dešavaju u nekoj kompleksnoj, jakoj osobi“, Santa Fe, 1982.
 
Neke ideje koje sam dobio od Džordža

Rad pisaca na tekstu je veoma individualan. Pitao sam Rodžera kako izgleda njegov tipičan radni dan. Evo šta mi je rekao:

„Kada počinjem rad na knjizi, srećan sam ako napišem nešto svakog dana. Nije važno koliko. Kada sam negde na pola, obično pišem oko 1500 reči dnevno. Onda pišem malo sporije, ali kada završim tu verziju ne treba je mnogo sređivati.

Kada mi pisanje ide zaista dobro i kada sam blizu kraja, pišem i noću i u bilo koje doba dana. Što sam bliži kraju, brže pišem, tako da dobijam veće delove teksta u jednom danu. Desi se da napišem i po dve-tri hiljade reči dnevno. U nekom trenutku stvari jednostavno počnu da teku, a to je obično u drugoj polovini knjige. Ako mi dobro krene negde na početku knjige, to je obično zato što radim na nekoj sceni koja mi se posebno dopada, u čemu zaista uživam.

Radio sam na jednom projektu, u Novom Meksiku, sa još jednim piscem naučne fantastike, Džordžom R. R. Martinom. Džordž mi je dao da pregledam neke papire koji se tiču projekta. Šenon (Rodžerova ćerka, koja u to vreme ima šest godina) mi je prišla dok sam radio i pitala me šta to gledam. Rekao sam: 'Ovo su neke ideje koje mi je Džordž dao.'

Prošlo je neko vreme, i jedan lokalni novinar je pitao Šenon da li zna odakle dobijam ideje. Ona mu je odgovorila: 'Džordž R. R. Martin mu ih daje.'“, Tampa, 1985.

Autor: Teodor Krulik
Izvor: tor.com