Katalonska spisateljica osmislila je zaplet u kojem se prepliću različita vremena i junaci: od bivše bankarske službenice koja je više volela da se bavi prodajom do libanskog žigola.
Istoričar umetnosti Abi Varburg razvio je koncept izučavanja slika koji je veoma uticao na čitavu istoriografiju: koncept se zasniva na ideji preživljavanja. Nasuprot opšteprihvaćenoj koncepciji zasnovanoj na hronološkom i kauzalnom sledu, a koja je na prošlost gledala kao na nešto stabilno i nepromenljivo, ova teorija preživljavanja se oslanja na ona „iskrivljenja“ istorijskog toka koja je bilo nemoguće osujetiti. Varburg je (po rečima drugog kritičara umetnosti Žorža Didija-Ibermana) tvrdio da „ti dugi nizovi pokušaja i nagoveštaja, zakopanih i vaskrslih sećanja služe samo kao anahronizmi i kamen spoticanja za kritičare“.
U osnovi novog romana Klare Uson (Barselona, 1961) ne pronalazimo ništa od navedenog jer je osnovna odlika romana „Hrabrost“ to što je savladao poetiku preživljavanja: istovremenost i sveukupnost istorijskih trenutaka. Jedna osvešćena intuicija (mudrost) može učiniti ovaj roman snažnom realizacijom, često prizivanog, ali i osporavanog, „političkog romana“.
U romanu „Hrabrost“ koegzistiraju različita vremena i junaci (mada „hrabrost“ samog naslova sadrži određenu dozu ironije): jedna sredovečna, nedavno razvedena žena, bivša direktorka bankarske filijale sa kojom se suočava, njena petnaestogodišnja ćerka, plesačica u noćnom klubu; vojnik republikanac i njegov saveznik „čistokrvni“ aristokrata, koji podižu ustanak u Haki u decembru, 1930; franjevački sveštenik iz Hrvatske koji učestvuje u etničkom čišćenju Srba, komunista, Jevreja i pravoslavaca u koncentracionom logoru za vreme Drugog svetskog rata; i, konačno, mladi žigolo, libanskog porekla na zimskim plažama Benidorma.
Nesumnjivo je bilo veoma teško uskladiti sve ove različite planove u jednu naraciju a da rezultat ne bude konfuzan i usiljen, posebno kada su neki događaji istorijski zasnovani, kao što je republikanski ustanak Fermina Galana ili katoličko pokrštavanje u režiji fašiste Ante Pavelića (koji je utočište pronašao u Španiji). Ali ako izuzmemo nekoliko prvih stranica romana na kojima saznajemo previše informacija koje mogu usporiti čitanje, autorka je izuzetno vešta u slaganju ovih slika „preživljavanja“. Ume da ih sažme kako čitalac ne bi izgubio strpljenje, ali i da ih detaljno obrazlaže kada je sgurna da je čitalac zarobljen i da neće izgubiti njegovu pažnju. Autorka vešto prilagođava ton svoje naracje, pribegavajući čak i groteski, kako bi istakla užas: tako imamo tinejdžerku plesačicu koja nam priča o istrebljenju Srba i fašističkoj osnovi u hrvatskom i španskom katoličanstvu. I tako je sa izuzetnom veštinom u istom vremenskom okviru spojila diskurs Hosea Ortege i Gaseta („La mentira Berenguer“), seksualno oslobađanje jedne tinejdžerke i video igricu „Grand Theft Auto“.
Ovoj sposobnosti da spoji različite vidove otuđenja, autorka je dodala sposobnost empatije zahvaljujući indirektnom slobodnom stilu kojim je knjiga napisana, glasovima različitih likova sa kojima nikada ne možemo u potpunosti da se poistovetimo i složimo, jer su oni i žrtve, ali u određenim situacijama i dželati.
Upravo zato može da smeta što u ovom riskantnom, ambicioznom, i iz mnogo razloga, velikom romanu, autorka ponekad pribegava slučajnostima kako bi povezala određene niti zapleta, čime se na neki način ublažavaju tragičnost i strahote istorijskih događaja o kojima govori.
Posebno jak utisak ostavlja sam kraj romana u Benidormu, u kome je uspela da ostvari neočekivano jak patos koji na prvi pogled odgovara čuvenoj Marksovoj izreci: istorija se ponavlja, prvo kao tragedija, zatim kao farsa. S tom razlikom što je ovde farsa (obogaćena saosećajnošću i samilošću) manje veličanstvena, ali jednako teška, i možda baš zato istinitija forma tragedije.
Izvor: elpais.com
Prevod: Maja Horvat