„Budite izuzetni“: Priručnik za svakodnevicu

„O ovom (...) načinu komunikacije godinama sam razgovarao s lekarima (...) Ja ga zovem isceliteljska metoda, ali on se primenjuje u mnogo raznovrsnijim situacijama nego što to njegovo ime ukazuje“, navodi Džo Navaro u poslednjoj trećini svoje knjige „Budite izuzetni“ – napisane uz pomoć urednice Toni Šjarom Pointer.

Citat je znakovit jer kao što ukazuje na preciziranje pojma isceliteljske metode, tako američki autor kubanskog porekla u svojoj knjizi donosi važne korekcije u odnosu na tumačenje niza drugih bitnih termina i mnoštvo novih uglova u njihovom sagledavanju. Na primer, nakon sklapanja korica ovog štiva čitalac će nešto drugačije razmišljati i o pojmovima čestitosti, savesnosti ili zapažanja spram njihovog uvreženog shvatanja, kao što mnogi segmenti neverbalne komunikacije ne ukazuju na ono na šta bi se uobičajeno pomislilo. (Potonju oblast, za koju je Navaro jedan od najglasovitijih savremenih eksperata, on je iscrpno obradio u knjizi „Šta nam svako telo govori“, koja je, takođe zahvaljujući Laguni, dostupna na srpskom jeziku.) Na kraju krajeva, i sama naslovna sintagma knjige, bilo promišljeno, bilo samim stanjem stvari, dvosmislena je i varljiva. Uputstvo „budite izuzetni“ i sadržaj teksta u skladu s njim, osim onim osobama koje zaista žele da budu takve ili da naknadno osveste svoju izrazitu natprosečnost, može da bude upućeno i čitaocima koji bi da poboljšaju svakodnevnu komunikaciju i, u dosluhu s autorovom preciznom distinkcijom, svima onima što su namerni da iskoriste sopstvene (pro)socijalne kapacitete ili ih premaše. Jednostavno, da žive „život koji ima smisao i svrhu“. Počev od toga što se Navaro i u drugim svojim knjigama obraća srazmerno jednako brojnim tipovima čitalaca, nije čudo što su one mahom bestseleri.

Ukoliko je naslov saobrazan potencijalnim ciljnim grupama dela, podnaslov Razvijte pet osobina po kojima se izdvajaju posebni ljudi upućuje na postupak, to jest na izbor primarnih motiva knjige. Dotične osobine koje se podudaraju sa tematskim okosnicama središnjih poglavlja jesu: vladanje sobom i razvijeno zapažanje, komunikacija, postupanje i sklonost pružanju psiholoških uteha. Neophodno je napomenuti da Navaro nije puki teoretičar: on premrežuje – a uglavnom i započinje – tekstualne celine primerima iz policijske prakse, ali i iz empirijsko-emocionalnih iskustava značajnih istraživača, političara, sportista, no i marginalnih naroda, ili „običnih“ ljudi poput vozača, te sugeriše čitaocima pitanja koja bi oni mogli da postave sebi u pokušaju da na bilo koji način budu izuzetni, te eksperimente koje bi trebalo da obave s istim ciljem. S druge strane, autor gaji bihevioristički pristup koji je neuporedivo pogodniji za svakodnevnu primenu stečenih znanja, od psihoanalitičkog, pa čak i geštaltističkog, dok svako poglavlje otvara primenljivim citatom nekog filozofa, književnika, političara, psihologa...

Okupiti toliko šarolika znanja i iskustva na jednom skučenom mestu, u knjizi od tristotinak stranica, deluje samo po sebi kao teško ostvarljiv zadatak, a kamoli da pride bude obavljen na relevantan i ubedljiv način. Međutim, kad je posredi Džo Navaro, jedan od osnivača elitnog FBI-evog Bihevioralno analitičkog programa, antropolog po struci i predavač na raznim univerzitetima, ali i doseljenik sa Kube koji, kad je kao siromašni mališan emigrirao s roditeljima u SAD, nije znao ni reči engleskog jezika, a u međuvremenu postao jedan od eminentnijih žitelja Sjedinjenih Država, upravo je to slučaj.

Autor: Domagoj Petrović