10 naučnofantastičnih distopija koje su postale deo svakodnevice – 1. deo
Rej Bredberi je jednom prilikom izjavio: „Ja nisam pokušavao da predvidim budućnost. Pokušavao sam da je predupredim“. Na taj način je sjajno objasnio misiju naučne fantastike. Ovaj žanr se nikada nije bavio predviđanjem novih tehnologija. Naprotiv, njegova namera je da nas upozori na mračnu budućnost koja nas čeka ako tvrdoglavo nastavimo istim putem.
Kada društvo odluči da sasluša i prihvati sugestije, neizbežna posledica je njegov napredak. Postoje, međutim, i situacije u kojima nismo spremni da slušamo. Iako nama sadašnjost deluje sasvim uobičajeno, ne bi bilo loše podsetiti se da je moderna era nekada predstavljala užasnu, zastrašujuću noćnu moru, čiji su dolazak autori naučne fantastike pokušavali da preduprede po svaku cenu.
10. „Broj 12 izgleda baš kao ti“ nas je upozorila na južnokorejsku opsesiju plastičnom hirurgijom
Kada se Zona sumraka pojavila na televizijskim ekranima, kozmetička hirurgija jedva da je postojala. Korišćena je samo u najgorim medicinskim slučajevima. Ideja da neko menja strukturu lica samo da bi izgledao lepše ljudima je bila potpuno strana.
Ali ne i piscima Zone sumraka. Ispostavilo se da su tačno znali šta donosi budućnost.
Epizoda pod naslovom „Broj 12 izgleda baš kao ti“ vodi nas u budućnost u kojoj se od svake osobe očekuje da prođe kroz proces „transformacije“ kada napuni 18 godina. Posle operacije, njihov lik se u potpunosti menja i počinje da podseća na jedan od nekoliko idealnih modela. Promena je toliko drastična da je svakom tinejdžeru dodeljen terapeut koji mu pomaže da se izbori sa stresom.
Kada su napisali ovu epizodu, scenaristi Zone sumraka su jednostavno pokušavali da upozore na činjenicu da devojke koriste previše šminke. Nisu mogli ni da pretpostave da će Južna Koreja u 21. veku toliko podsećati na plod njihove mašte.
10. „Broj 12 izgleda baš kao ti“ nas je upozorila na južnokorejsku opsesiju plastičnom hirurgijom
Kada se Zona sumraka pojavila na televizijskim ekranima, kozmetička hirurgija jedva da je postojala. Korišćena je samo u najgorim medicinskim slučajevima. Ideja da neko menja strukturu lica samo da bi izgledao lepše ljudima je bila potpuno strana.
Ali ne i piscima Zone sumraka. Ispostavilo se da su tačno znali šta donosi budućnost.
Epizoda pod naslovom „Broj 12 izgleda baš kao ti“ vodi nas u budućnost u kojoj se od svake osobe očekuje da prođe kroz proces „transformacije“ kada napuni 18 godina. Posle operacije, njihov lik se u potpunosti menja i počinje da podseća na jedan od nekoliko idealnih modela. Promena je toliko drastična da je svakom tinejdžeru dodeljen terapeut koji mu pomaže da se izbori sa stresom.
Kada su napisali ovu epizodu, scenaristi Zone sumraka su jednostavno pokušavali da upozore na činjenicu da devojke koriste previše šminke. Nisu mogli ni da pretpostave da će Južna Koreja u 21. veku toliko podsećati na plod njihove mašte.
Zapanjujuća statistika nam govori da se danas svaka treća devojka u ovoj azijskoj zemlji podvrgava nekoj vrsti plastične hirurgije. Baš kao i u priči, rezultati su drastični. Promena je tolika da plastični hirurzi moraju da izdaju sertifikate kojima potvrđuju da su lepotica koja koristi ličnu kartu i bezlična pojava na slici u tom dokumentu – ista osoba.
Baš kao i u scenariju, plastične operacije su postale uobičajeni maturski poklon za devojke. Izgleda da one žive u svojoj ličnoj zoni sumraka: prolaze srednju školu pokušavajući da se uklope u nerealne standarde koje su im nametnuli odrasli, a kada napune 18 godina, preuzimaju jedno od nekoliko društveno prihvatljivih lica.
9. „Savana“ nas je upozorila na nasilje u video-igrama
Rej Bredberi je kratku priču „Savana“ napisao u vreme kada su televizori tek počeli da ulaze u domaćinstva. Taj izum je vrlo brzo promenio sve, pa čak i način na koji se odgajaju deca. Danas je pomalo teško zamisliti kako su se roditelji snalazili pre pojave istraživačice Dore i drugih korisnih sadržaja. Pre pojave televizijskih aparata deca su odrastala drugačije, a Bredberi se plašio promene koju će oni doneti.
U kratkoj priči „Savana“ on piše o porodici koja u domu ima „dečju sobu“ – prostoriju sa interaktivnim TV programom koji zabavlja decu. Decu više odgaja „dečja soba“ nego roditelji i ona vremenom počinju da se ponašaju divlje. Situacija postaje alarmantna i roditelji odlučuju da isključe „dečju sobu“. Deca ih zbog toga ubijaju.
Bredberijeva priča možda deluje kao preterivanje. Kako televizija može naterati decu da ubiju roditelje? Pokazalo se, nažalost, da nije reč o nemogućem scenariju. Događaji iz priče odigrali su se i u stvarnom životu.
Baš kao i u scenariju, plastične operacije su postale uobičajeni maturski poklon za devojke. Izgleda da one žive u svojoj ličnoj zoni sumraka: prolaze srednju školu pokušavajući da se uklope u nerealne standarde koje su im nametnuli odrasli, a kada napune 18 godina, preuzimaju jedno od nekoliko društveno prihvatljivih lica.
9. „Savana“ nas je upozorila na nasilje u video-igrama
Rej Bredberi je kratku priču „Savana“ napisao u vreme kada su televizori tek počeli da ulaze u domaćinstva. Taj izum je vrlo brzo promenio sve, pa čak i način na koji se odgajaju deca. Danas je pomalo teško zamisliti kako su se roditelji snalazili pre pojave istraživačice Dore i drugih korisnih sadržaja. Pre pojave televizijskih aparata deca su odrastala drugačije, a Bredberi se plašio promene koju će oni doneti.
U kratkoj priči „Savana“ on piše o porodici koja u domu ima „dečju sobu“ – prostoriju sa interaktivnim TV programom koji zabavlja decu. Decu više odgaja „dečja soba“ nego roditelji i ona vremenom počinju da se ponašaju divlje. Situacija postaje alarmantna i roditelji odlučuju da isključe „dečju sobu“. Deca ih zbog toga ubijaju.
Bredberijeva priča možda deluje kao preterivanje. Kako televizija može naterati decu da ubiju roditelje? Pokazalo se, nažalost, da nije reč o nemogućem scenariju. Događaji iz priče odigrali su se i u stvarnom životu.
Četrnaestogodišnji Noa Kruks bio je opsednut video-igrama i, baš kao u priči, njegova majka počela je da brine kako one utiču na dečaka. U školi je dobijao sve slabije ocene i bio je sve skloniji nasilnom ponašanju. I baš kao i u priči, majka je odlučila da mu oduzme igrice.
Noa to nije dobro podneo i u napadu besa ubio je majku.
Naravno, za Nou se ne bi moglo reći da je potpuno normalan, ali to nisu ni deca u Bredberijevoj priči. Oni su prikazani kao ekstremni simptom daleko većeg problema. Bredberi nije poručivao da će deca početi da ubijaju svoje roditelje, već da će, ukoliko izgube pažnju roditelja, doći do drastičnih posledica. Možda je bio u pravu. Možda su televizija i video-igre zaista napravili džumbus u našim glavama, ali mi smo toliko navikli na njih da to i ne primećujemo.
8. „Mašina staje“ nas je upozorila na prijateljstva preko Fejsbuka
Kada se 1909. godine pojavila kratka priča „Mašina staje“, mnogima je delovala kao preuveličavanje. Telefoni su tek nedavno ušli u upotrebu, a E. M. Forsteru se već činilo da je društvo na ivici propasti. Priviđala mu se „nezamisliva“ budućnost u kojoj će ljudi sve vreme provoditi kod kuće, sedeći pred mašinama, i slati kratke, sažete poruke hiljadama „prijatelja“ koje nikada nisu upoznali, a da će glavni glavni izvor interakcije biti izražavanje pozitivnog stava o tuđim idejama (nalik „lajkovanju“).
Ovo je 1909. čitaocima sigurno izgledalo kao neobični rezultat piščeve paranoje. Čemu tolika briga? Telefon nije ništa strašno. Danas se, međutim, na Forsterova predviđanja gleda iz drugog ugla. Moglo bi se reći da je naš svet gotovo identičan onome iz njegove priče. Njegovi opisi interakcije na daljinu u velikoj meri podsećaju na naše društvene mreže. Ideja o hiljadama prijatelja koje poznajemo isključivo zahvaljujući mašinskoj komunikaciji, predstavlja zastrašujuće preciznu najavu pojave Fejsbuka. A način na koji ljudi u priči šalju misli sažete u jednu rečenicu je zapravo starinski oblik Tvitera.
Noa to nije dobro podneo i u napadu besa ubio je majku.
Naravno, za Nou se ne bi moglo reći da je potpuno normalan, ali to nisu ni deca u Bredberijevoj priči. Oni su prikazani kao ekstremni simptom daleko većeg problema. Bredberi nije poručivao da će deca početi da ubijaju svoje roditelje, već da će, ukoliko izgube pažnju roditelja, doći do drastičnih posledica. Možda je bio u pravu. Možda su televizija i video-igre zaista napravili džumbus u našim glavama, ali mi smo toliko navikli na njih da to i ne primećujemo.
8. „Mašina staje“ nas je upozorila na prijateljstva preko Fejsbuka
Kada se 1909. godine pojavila kratka priča „Mašina staje“, mnogima je delovala kao preuveličavanje. Telefoni su tek nedavno ušli u upotrebu, a E. M. Forsteru se već činilo da je društvo na ivici propasti. Priviđala mu se „nezamisliva“ budućnost u kojoj će ljudi sve vreme provoditi kod kuće, sedeći pred mašinama, i slati kratke, sažete poruke hiljadama „prijatelja“ koje nikada nisu upoznali, a da će glavni glavni izvor interakcije biti izražavanje pozitivnog stava o tuđim idejama (nalik „lajkovanju“).
Ovo je 1909. čitaocima sigurno izgledalo kao neobični rezultat piščeve paranoje. Čemu tolika briga? Telefon nije ništa strašno. Danas se, međutim, na Forsterova predviđanja gleda iz drugog ugla. Moglo bi se reći da je naš svet gotovo identičan onome iz njegove priče. Njegovi opisi interakcije na daljinu u velikoj meri podsećaju na naše društvene mreže. Ideja o hiljadama prijatelja koje poznajemo isključivo zahvaljujući mašinskoj komunikaciji, predstavlja zastrašujuće preciznu najavu pojave Fejsbuka. A način na koji ljudi u priči šalju misli sažete u jednu rečenicu je zapravo starinski oblik Tvitera.
Forster nije predvideo samo izume našeg doba, već i način funkcionisanja modernog društva. Predstavio je društvene medije kao vid bega od stvarnosti. Svaki put kada glavnu junakinju muče brige o sinu, od neprijatnih misli je spasava sposobnost da „lajkuje“ stvari. Danas će mnogi od nas posvedočiti da je ovo veoma slično iskustvu savremenog čoveka. Veliki broj korisnika društvenih mreža tvrdi da im one skreću pažnju sa osećanja i brige o porodici, pružajući stimulativne impulse koje nije lako ignorisati.
Ne može se zaobići ni naš odnos prema napuštanju zatvorenog prostora. U priči se izlazak iz kuće zarad pukog zadovoljstva smatra čudnim. Većina ljudi to danas neće javno priznati, ali izgleda da i savremeni čovek ima isti problem. Rezultati jedne studije govore nam da samo 1% Amerikanaca učestvuje u nekoj vrsti aktivnosti u prirodi.
Forsterova priča nam poručuje da bi sreću trebalo da tražimo u bliskom odnosu sa prirodom i članovima porodice, a ne u društvenim mrežama. Njegove stavove potvrđuje i istraživanje sprovedeno među američkim studentima, koje pokazuje da su zavisnici od Fejsbuka više skloni depresiji, što znači da bi trebalo da ga poslušamo.
Za priču napisanu 1909, podudarnosti su zaista neverovatne. Forster je pogrešio samo u predviđanju da će nas na takav život naterati neki robot-diktator. Po svemu sudeći, za to smo sposobni i sami.
Autor: Mark Oliver
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković
Ne može se zaobići ni naš odnos prema napuštanju zatvorenog prostora. U priči se izlazak iz kuće zarad pukog zadovoljstva smatra čudnim. Većina ljudi to danas neće javno priznati, ali izgleda da i savremeni čovek ima isti problem. Rezultati jedne studije govore nam da samo 1% Amerikanaca učestvuje u nekoj vrsti aktivnosti u prirodi.
Forsterova priča nam poručuje da bi sreću trebalo da tražimo u bliskom odnosu sa prirodom i članovima porodice, a ne u društvenim mrežama. Njegove stavove potvrđuje i istraživanje sprovedeno među američkim studentima, koje pokazuje da su zavisnici od Fejsbuka više skloni depresiji, što znači da bi trebalo da ga poslušamo.
Za priču napisanu 1909, podudarnosti su zaista neverovatne. Forster je pogrešio samo u predviđanju da će nas na takav život naterati neki robot-diktator. Po svemu sudeći, za to smo sposobni i sami.
Autor: Mark Oliver
Izvor: 10bestenliste.com
Prevela: Jelena Tanasković
