Intervju sa Mašom Rebić

Beogradska spisateljica objašnjiva gde nalazi inspiraciju, šta bi uradila da je gradonačelnica i na koji način vidi život prosečne Beograđanke.

U susret predstojećem beogradskom Sajmu knjiga odlučili smo da porazgovaramo sa beogradskom književnicom Mašom Rebić. Dakle, dama koja se u svojim delima bavi (zanimljivim i živopisnim) Beograđanima i Beogradom rešila je sa nama da podeli tajnu kako nastaje jedno književno delo i kako jedna žena sa dvoje dece i porodičnim obavezama uspeva da uklopi umetnost, posao i zadovoljstvo. Otvaramo razgovor sa Mašom najinventivnijim novinarskim pitanjem za jednu spisateljicu: s obzirom na sve obaveze i roditeljske dužnosti kako izgleda tvoj radni dan?

- Lepota ovog posla je što kancelarija može da ti bude bilo gde. Ceo dan, ceo mesec, godina su jedno veliko nesvesno istraživanje. Nekad se na sred Kalenića zaustavim među tezgama i snimam sama sebe u diktafon na telefonu. Ili mi sine sjajna ideja dok sedim sa drugaricama u nekom kafiću u Njegoševoj ili dok jurim za biciklima na Tašu. Sve se to skupi u toku dana i onda, posle vrtića, škola, domaćih zadataka, treninga i parkova, kad svi popadaju od umora u krevete ja sednem za svoj laptop i radim.

Da li uopšte jedan pisac može da ima klasičan radni dan i da li može sebe da natera da piše čak i kad nema inspiraciju?

- Trebalo bi da ima. I pisanje je stvar discipline, rada koliko i talenta. Svako od nas ima svoj način rada i svoju inspiraciju. Ja recimo letujem po tri meseca na Jadranu i nikad ništa nisam napisala u tamnošnjim savršenim uslovima, gledajući u pučinu. Tamo se nekako punim nekom energijom koja će mi dati snagu i ideju za sledeću knjigu. I kad se vratim u svoj lični haos, u svoju nekako nenormalnu životnu rutinu, onda mogu da radim. Kao da me sva ta haotična energija koja me dočeka u Beogradu posle letovanja pokrene da počnem da pišem.

E sad da gađamo teme bliske SW: koliko je naš glavni grad inspirativan za pisanije?

- Beograd je grad različitosti, prepun je kontrasta a ja ih obožavam! O njima najviše volim i da pišem. U svojoj prvoj knjizi sam pisala o jednom vremenu koje je obeležilo moje odrastanje, to su devedesete godine prošlog veka, a one su bile kao što svi znamo samo negativne. Znači ja sam imala toliku inspiraciju, preživela sam toliko užasnih stvari kao i mnogi, da je ceo jedan roman (koji je i dalje bestseler) nastao kao produkt frustracije. Drugi roman se možda i najviše bavio kontrastima u Beogradu i svim lepim i ružnim stvarima, ljudima, situacijama koje stoje tik jedna do druge. U trećem sam se bavila istorijom Beograda, ponajviše. Beograd pre drugog svetskog rata, pa jedan veseli hipi Beograd u kom su odrastali moji roditelji i ovaj današnji. Ovaj grad je jedan od najinspirativnijih mesta na celom svetu!

Beograđanke su tvoja omiljena tema. Na koji način ti vidiš jednu ženu iz Beograda koja pokušava da normalno živi prateći sva svoja interesovanja?

- Sve Beograđanke su slične. Biti Beograđanka znači toliko voleti ovaj grad da si spremna svaki put da se obračunaš sa bilo kojim oblikom primitivizma koji mu preti, a da pri tom ostaneš dama. Beograđanke ne povisuju ton, one su nasmejane i kad pred sobom imaju najgoreg siledžiju ili delikventa, osmehom i savršenom retorikom rešavaju stvar. Deluju nadmeno, ali to zapravo nisu, samo s ponosom nose epitet stanovnice ovog grada. One će stići ujutru na džoging, na pijacu, na posao, u štiklama će se igrati s decom po parku i neće propustiti književno veče ili koncert iako su umorne. One imaju svoj omiljen restoran, kafić, čak i omiljen grafit, znaju tačno koje godine je koja diskoteka bila popularna, gde su im izlazili roditelji, ali i gde je najbolji kajmak u gradu, gde je stajao prvi semafor u Beogradu i imaju svog omiljenog gradonačelnika u istoriji grada. Uglavnom se loše se snalaze u gradskom prevozu jer vole da pešače kroz svoj grad. Bar su jednom u životu udomile neko kuče ili mače sa ulice ili su drustveno aganzovane u nekom drugom smislu...i iako ih svi zezaju zbog onog razvučenog, otegnitog izgovora, one s ponosom tako pričaju i nikad ne imitiraju izgovor iz nekog drugog velikog grada da bi nekog ismejavale kako to njima rade. Ponosne su na svoj kraj iako ih nazivaju razmaženima, besnim, uobraženim, one najviše pate kad ga razbijaju i najveći su lokalpatriote na svetu. Pravu Beograđanku ćete odmah prepoznati tako što će vatreno braniti svoj grad ako ga neko napadne. O takvim ženama volim da pišem, sa takvim ženam se družim. Takva sam i ja!

Da si gradonačelnica Beograda šta bi ti bio prioritet da uradiš?

- Pojačala bih kontrolu iz komunalnih službi, uvela bih veoma visoke kazne za bacanje otpadaka na ulice ili nečišćenje za svojim ljubimcima. Jer i dan danas se osećam kao komunalni policajac kad opominjem ljude da im je ispao neki masni papir na ulicu. Napravila bih ozbiljne biciklističke staze koje povezuju centar grada sa bližim predgrađem i stavila punktove za odlaganje bicikala svuda po gradu kao što je to urađeno u Amsterdamu. Pustila bih umetnike da više odlučuju o vizuelnom identitetu grada. Više skejt parkova, više zelenila, više dečjih igrališta, više sportskih terena. Znači, sve ono što je potrebno za jedan zdraviji način života. Sklonila bih u najhitnijem roku ono ruglo od železnice u sred centra grada koje zovu Prokop i sredila kraj grada koji prvo vidiš kad uđeš u Beograd sa Brankovog mosta, a to je Karađorđeva ulica i okolina. Najlepši delovi grada svih svetskih metropola su upravo oko reka. Kod nas je to najzapušteniji deo, a baš u tom kraju su neke od najlepših i najstarijih građevina u Beogradu kao što je Beogradska zadruga.

Na kraju još jedno inventivno pitanje da li spremaš nešto novo?

- Spremam više stvari. Pišem autobiografiju, ali nju ću smeti da objavim pred smrt. Ahahaha. Pišem i nov roman čija je tema opsesija. A pišem jedan erotski roman sa svojom koleginicom, mojom dobrom drugaricom Danicom Nikolić. Za nekih par meseci će nešto od ovoga biti završeno.

Vladimir Đurđić (Singidunum Weekly, br.165, 7-20. oktobar)
foto: Marko Marcello Mišić