Horhe Luis Borhes : Tkanje snova jeste moj posao

Horhe Luis Borhes, koga često smatraju najboljim piscem proze na španskom jeziku, rođen je 1899. godine u Buenos Ajresu. Analizirajući Borhesove „maštarije u maštarijama“ za časopis Komonvil 29. septembra 1967. godine, Ronald Krajst je rekao da jer termin „borhesovski“, kao i „kafkijanski“, neophodan za objašnjavanje i stvaranje naše svesti. 
 
Kada ste počeli da pišete, prvenstveno ste bili pesnik i esejista, a tek ste posle ozbiljnije bolesti počeli da pišete i priče. Da li cenite jednu književnu formu više od ostalih?

Pretpostavljam da su u suštini sve one iste. Zapravo, ja skoro nikad ne znam šta ću pisati – članak, priču, pesmu u slobodnom stihu, ili neku drugu književnu formu. Znam tek onda kada napišem prvu rečenicu i kada ta rečenica počne da oblikuje određen šablon; tada otkrijem i kakav ritam želim da ima to što pišem. I onda nastavljam. Ali mislim da nema suštinske razlike između pisanja poezije i proze, barem kada sam ja u pitanju.
 
U recenziji Vaše „Lične antologije“, Džon Sajmon je rekao da, za razliku od mnogih pisaca, koji prave granicu između iluzije i stvarnosti, u Vašim delima iluzija jeste stvarnost, a stvarnost iluzija i razlika ne postoji.

Pitam se da li uopšte možemo da napravimo tu razliku. Jer da bismo u tome uspeli, morali bismo da znamo jesmo li stvarni ili nismo. I pošto se filozofi raspravljaju na tu temu već dve ili tri hiljade godine, pretpostavljam da nije na meni da odlučim šta je istina. Recimo da su „nestvarna stvar“ ili „nestvaran događaj“ potpuno kontradiktorni termini. Jer, ako možete da govorite o nečemu, ili čak da sanjate o tome, onda je to nešto stvarno. Naravno, ukoliko vi nemate potpuno drugačiju definiciju reči „stvarno“. Ne vidim kako stvari mogu da budu nestvarne. Ne razumem zašto bi Hamlet, na primer, bio išta manje stvaran od Lojda Džordža.

Oduvek Vas je privlačila i fantastika. Da li se isti koncept može primeniti i na ovaj žanr?

Privlači me me pisanje fantastike, a naravno i čitanje. Ali mislim da ono što nazivamo fantastičnim može biti stvarno, u smislu da su to pravi simboli. Ako napišem fantastičnu priču, to nije nešto ciljano, već pišem tekst koji predstavlja moje misli ili osećanja. Samim tim, fantastična priča je na neki način stvarna i možda čak i stvarnija od iscrpne pripovesti o određenim događajima. Na kraju krajeva, dešavanja se stalno smenjuju, a simboli su večni.

Simboli su uvek prisutni. Ako pišem o uglu neke ulice u Buenos Ajresu, njega u nekom trenutku možda više neće biti. Ali ako pišem o lavirintima, ili ogledalima, o noći, o zlu, o strahu, te stvari su večne – hoću reći, uvek su prisutne među nama. Pa tako, smatram da pisac fantastike na neki način piše o stvarnijim stvarima od onoga o čemu pišu novinari, recimo. Zato što oni stalno pišu o nesrećama, o događajima. Ali, naravno, svi živimo u vremenu. Mislim da kada pišemo o onom fantastičnom zapravo pokušavamo da pobegnemo od vremena i pišemo o onome što je večno. Mislim da dajemo sve od sebe da budemo deo večnosti, iako možda i ne uspemo u toj nameri.
 
Rekli ste da je cilj Vašeg stvaralaštva „ispitivanje književnih mogućnosti određenih filozofskih sistema“.

Mnogi ljudi su me smatrali misliocem, filozofom, pa čak i mistikom, a ja samo mogu da im budem zahvalan na tome. Istina je da premda sam smatrao da je stvarnost dovoljno zabrinjavajuća – štaviše, smatram da se vremenom pogoršava – nikada nisam sebe video kao mislioca. Ali ljudi veruju da sam se i sam posvetio idealizmu, solipsizmu ili kabalističkim učenjima, samo zato što se njima bavim u svojim pričama. Ali zapravo sam samo ispitivao šta sa njima može da se uradi. S druge strane, neko može reći da sam ih upotrebio u delima jer osećam određeni afinitet prema njima. I to je naravno istina. Ali zapravo sam u tolikoj mentalnoj zbrci da ne znam gde sam – bio ja idealista ili ne. Ja sam samo književnik i tim temama pristupam najbolje što umem.
 
Da li imate sopstvenu religiju?

Ne, ali nadam se da ću je imati. Naravno, mogao bih da verujem u Boga, u onom smislu koji je toj reči dao Metju Arnold, u nešto što je veće od nas samih i uspostavlja pravdu. Ali to je previše neodređeno, pretpostavljam da želite detaljniji odgovor. Što se tiče ličnog Boga, ne volim da Boga smatram osobom, iako volim ljude i na kraju krajeva, i sam sam čovek. Ali mislim da mi nije od koristi bog koji se preterano zanima, za etiku recimo; za ono što ja radim. Više volim da Boga smatram nekom vrstom avanturiste – čak i kako ga je Vels video – ili možda kao nešto što je u nama samima i što ispunjava neku nepoznatu svrhu. Mislim da nikada zapravo ne bih mogao da verujem u sudnji dan, niti u nagradu i kaznu, u raj i pakao. Kako sam napisao u jednom svom sonetu – kao da uvek plagiram i citiram ili samog sebe ili nekog drugog – smatram da sam nedostojan raja ili pakla, čak i besmrtnosti. Odnosno, mogao bih da pristanem na besmrtnost kada bih to morao. Ali, ako uopšte postoji život posle smrti, voleo bih da ništa ne znam o Borhesu, ni o njegovim iskustvima na zemlji. Ali pretpostavljam da to zavisi od pamćenja. A ako mi je pamćenje obrisano, pitam se da li uopšte postojim, tj, da li sam ista osoba. Naravno, ja ne moram da se bavim tom problematikom. To zavisi od Boga, ako ga ima. Tako da molim Boga, ili bogove, ako mi dodele besmrtnost, neka mi daruju i zaborav.  
 
Ako biste se reinkarnirali, možda Vam ne bi smetalo da čitate Borhesa.

Pa, ne. Nadam se boljoj književnosti u budućnosti.
 
Da li Vas privlače dela nekog od savremenih pisaca ili imate afinitet prema nekom od njih?

Ako treba da govorim o savremenim piscima, onda svakako treba pomenuti Platona, Ser Tomasa Brauna, Spinozu, Tomasa de Kvinsija, Emersona i naravno, Šopenhauera. Zašto da ne? Ne treba zaboraviti ni Angela Silezije, ni Flobera. To su imena koja mene zanimaju. Ali ja jednostavno ponavljam reči Ezre Paunda: „Sva umetnost je savremena“ i mislim da je bio u pravu. Ne vidim zašto bi mi jedan čovek bio važniji zbog puke činjenice da živi u istom veku kao i ja i deli moja iskustva u odnosu na čoveka koji je umro pre mnogo godina. [Na kraju krajeva, ako čitam nečija dela, taj pisac je savremenik – hoću reći, pripada sadašnjem vremenu.] Tako da smatram da reč „moderno“ ne znači ništa, a „savremeno“ je samo njen sinonim. Mislim da su obe reči beznačajne.
 
Seks je tema koja se retko kad, ako se uopšte i pojavljuje u Vašim delima. Šta je razlog za to?

Pretpostavljam da je to zato što previše razmišljam o tome. Kada pišem, pokušavam da pobegnem od sopstvenih osećanja. Ali mora da postoji i drugi razlog. Možda i zato što je ta tema već iscrpljena i znam da ne mogu ništa novo ili zanimljivo da dodam. Naravno, možete reći da su mnoge teme o kojima ja pišem takođe istrošene. Na primer usamljenost, identitet. Nekako imam utisak da mogu više da učinim sa problematikom vremena i identiteta od Blejka koji je govorio o „tkanju seksualnosti u snove i plakanju nad mrežom života“. Pitam se da li sam i sam protkao snove seksualnošću. Mislim da nisam. Pa ipak, tkanje snova jeste moj posao, ali pretpostavljam da je na meni da odaberem materijal.
 
U intervjuu za Pariz rivju ste se našalili da ste zabrinuti obimom svoje čitalačke publike. Rekli ste i da je prodato samo 37 primeraka Vaše prve knjige, a da Vam se to dopalo jer ste mogli da se identifikujete sa 37 ljudi.

Ako prodate hiljadu primeraka, to je kao da niste prodali nijedan zar ne? Beskonačnost i nula su jedna te ista stvar. Ali trideset sedmoro ljudi; oni imaju lica, lične priče, ono što vole i ne vole, porodice i sl. Bio sam vrlo zahvalan što sam prodao 37 primeraka. Ali mislim da sam i preterao, možda je bio 21 primerak, ili čak samo 17.
 
Da li Vam je zaista svejedno imate li ili ne brojnu čitalačku publiku?

Mislim da je moja osnovna briga da doprem samo do jedne osobe. A ta osoba mogu biti i ja sam. U mojoj zemlji se pisci ne obaziru previše na čitalačku publiku. Možda zbog toga što znaju da je neće ni imati. Nije u pitanju skromnost, već samospoznaja. Ali mislim da je dobro da pisac ne bude previše poznat. Jer u zemljama gde se pisci mogu proslaviti, oni podilaze masi, slavi itd. Ali u mojoj zemlji, ja pišem za sebe i možda još šest prijatelja. I to je dovoljno. I to može da mi pomogne da unapredim svoje stvaralaštvo. Ali kada bih pisao za hiljade ljudi, pisao bih da udovoljim njihovom ukusu. A pošto ne znam ništa o njima, možda ne bih ni imao dobro mišljenje o njima, a to nikako ne bi bilo od koristi mojim delima. 

Intervju je vođen 1968. godine
Autori: Patriša Marks i Džon Sajmon
Izvor: commonwealmagazine.org
Prevod: Sonja Laštro