Tri dana posle poslednjeg dana na smrt osuđenog

Po istinitoj priči koja se, što je više išla ka kraju, otrgla kontroli i postala toliko lažna da je obrnula krug i postala istinitija od originala.

 

Vojislav Voja Ilić mazio je svoje crne brčiće, tražeći što bolji ugao pod kojim sunce ne bi previše bleštalo po njegovom odrazu u ogledalu. Hteo je da vidi nije li ih slučajno previše štucovao, prilikom pripitog baratanja makazicama koje je njegova žena koristila za nokte.
 Nije se sećao kada je poslednji put bio pijan u podne. Isto tako nije mogao dobaciti ni do toga kada je poslednji put bio bolestan. A, bar da je bolestan! nego vuče tu slabašnu temperaturicu kao dosadnu opekotinu - ni previše opasnu da ga slomi, ni previše naivnu da je ne oseća.
 I tako, dok je žena na poslu, a sin u zabavištu, on se opija.
 Još uvek pokušava da nađe ugao. Neko zvoni. Vojislav gleda u vrata, čudi se. Prva pomisao mu je da neko zvoni na vratima WC-a. Ali ona su otvorena, nemaju zvona. Onda se nasmeši svom pijanom mozgu, pa krene ka ulaznim vratima. Otključava nesigurno; ne zna da li je ključ okrenuo jednom ili dva puta; pita se: može li i treći? Polako, polako, polako otvara vrata. U njima se materijalizuje čovek iza kojeg bije sunce u zenitu.
 "Vojo?", pita crna prilika.
 Voja bulji, ne vidi mu oči. A šta je čovek bez očiju?
 "Ko je to?", zaštiti se rukom u kojoj drži čašu punu viskija.
 "Milovan, čoveče, zar me ne prepoznaješ?!" Pridošlica raširi ruke. Vojislavu se učini i smešak.
 Voja se nasmeje. "Pa nije moguće!" Otvori širom vrata. U glavi mu se zanese, ali telom ostane miran.
 Prijatelj zakoračuje. Crna kontura pretvara se u bež mantil, belu košulju i crvenu kravatu - raspuštenu.
 Rukovahu se.
 "Pa, de si mi ti, nema te sto godina?!"
 "Ja ovde, gde si ti?!"
 "Pa, evo me!"
 Kad su se izgrlili i izljubili, Voja zatvori vrata. Prijatelj se nervozno obazre.
 "Skini se, brate, i uđi." Vojislav pokazuje na sobu.
 "A, da...", muca dok skida mantil i korača ka sobi.
 "Hoćeš piće?"
 "Može jedno manje", pokazuje sa obe ruke nešto što bi značilo pola litre. Opet se smeju. "Ti, vidim, radno, a?!"
 "Pa, kako!"
 "Neka, neka!"
 Voja sipa piće prijatelju. Doliva i sebi. Pruža mu kristal, ispunjen riđom žestinom.
 Milovan ustaje. "E, pa, da nazdravimo!"
 "Da nazdravimo!"
 Kucaju se. Ispijaju. Ahću, i uhću, i trepću, i hvale piće.
 "E, Vojo, Vojo...", uzdiše ovaj, dok seda na svoje mesto.
 "Šta je?", Vojislav se i dalje smeši.
 "Muka, eto šta je."
 "E! Muka?!"
 "Da, da... Muka." Klima glavom; pri svakom pokretu oštri nos seče vazduh.
 Voja pokušava da prati liniju koju ostavlja vrh nosa, ali shvata da je to samo alkohol. "Kakva muka?", kaže, kada se pribra.
 Uzdahne. "Sećaš se Ivana?"
 "Ih! To je kao da me pitaš da li se sećam nekog Miloša, ili neke Ane ili, šta ja znam..."
 "Ma, Ivana, brate, iz Čehoslovačke." Pije. Ostavlja praznu čašu.
 "A, Kopicl!"
 "Da, Kopicl."
 "Sećam ga se. Naravno! Da... Pa, zar vas dvojica niste zajedno otišli u Francusku?"
 "Jesmo."
 "I gde je on?"
 Milovan pukne u glasan smeh. "U mom autu!", jedva izgovara.
 Voja se mršti. "Šta će u kolima? Što se ne popne." Ustaje, gleda kroz prozor, ne bi li našao kola i osobu. Ne uspeva mu, čak i kad sasvim pomeri zavesu.
 "Džaba gledaš.", naginje se ka novom piću. Toči ga samom sebi. Pije u sporom vraćanju ka naslonu.
 "Što? Gde si se parkirao?"
 Gleda ka prozoru, ali previše je nisko da bi išta mogao videti. Vraća pogled. "Tu negde. Vozim crvenog fiću."
 "Aha, vidim."
 "Mada, voziti crvenog fiću u današnje vreme i nije neki maštovit potez, hehe. Hoću da kažem, verovatno ih ima deset napolju."
 Vojislav sleže ramenima. "Jok. Samo jedan. Malo ti ovde ljudi voze kola. Svi trubimo jedni drugima kad se mimoilazimo, a u celom gradu ima svega dva-tri pandura."
 "Pf! Jača smo ti mi zemlja."
 "Da... Nego, reci, bre, gde je Ivan?"
 "A, da..." Kao da se zamislio oko nečeg drugog. "Izvini, stvarno."
 "Za šta?"
 "Pa, za to što sam ti rekao da je u kolima. Mislim, jeste u kolima, ali to je toliko crnohumorno da ne mogu ni da ti objasnim."
 "Nisi ga valjda ubio!", ote se Vojislavu koji je sve vreme pokušavao sklopiti bilo kakav scenario.
 Nasmeje se. "Ne, ni slučajno. Ubili su ga drugi."
 "Ko?!"
 "Francuzi."
 "Ma, šta kažeš?!"
 "To što čuješ."
 "More, pričaj šta je bilo, nemoj da ti tako izvlačim reči iz usta!"
 "E, pa, ovako... Znaš kako je Ivan uvek bio malo na svoju ruku."
 "Da."
 "Znao je i da popije i uvek je njegova morala da bude poslednja i imao je tako fiks ideje." Srknu piće.
 "Ma, znam ga, stalno je pravio pizdarije."
 "Pa da. Vidiš, sve je to bilo u redu, možda pomalo i simpatično, pogotovo ako ga poznaješ. Imao je taj šarm negativca iz kaubojskih filmova, a opet nije bio prljavi razbojnik. E, to se, izgleda, promenilo. Pre jedno godinu dana počeo je da se druži sa raznoraznim ološem. Sumnjao sam ja, još na početku, kako je upao u mutne radnje, kako krade, pljačka ljude po ulici i obija stanove. Ali, on nije pričao o tome, ja ga nisam pitao i tako je sve i ostalo. No, pre nekoliko nedelja ipak su ga uhvatili. I to ni manje ni više nego za ubistvo!"
 "Nemoj da pričaš?!"
 "Da. Vojo, prijatelju, za ubistvo!"
 "Pa, šta..."
 "Evo, evo", odmahuje rukom. "Pričam. Dakle, očito da je stvarno radio to sve što je radio, samo što je do tog trenutka bio oprezan. Međutim, pre tih nekoliko nedelja, pljačkali su stan nekakve babe. Starica, kako kaže, nije imala mnogo toga za ukrasti, ali je očito to malo što je imala htela da brani. Pričao mi je Ivan, kad sam ga posetio u zatvoru, kako stara nije htela da pusti nekakvu brazletnu, a on se baš za nju zalepio i cimao i cimao i cimao, pa je na kraju udario babu i uzeo šta je hteo. Uhvatili su ih na prvom ćošku, a kad su žandarmi otišli do gospođe, ova je bila mrtva. Ispostavilo se da ju je udarac ubio na mestu. Nije da joj nije bilo vreme, ali ipak je osuđen na smrt."
 "Oko za oko."
 "Tačno! Izgleda da su se ljudi borili za iluzije."
 "Tako nekako."
 "Nego. Pošto nije imao nikakve porodice ili šta slično, ja sam ga zastupao. To jest, glupo je reći zastupao, pošto suđenja kao da nije ni bilo, već jednostavno, ja sam vodio računa o njemu i meni su otišle njegove stvari pošto su ga ubili. Glavno, morao sam da budem tu i kada su ga vodili na egzekuciju. Vojo, prijatelju, ono je bilo da čovek uzme pištolj i ubije svu tu gamad, pa posle i sebe."
 "Šta je bilo?"
 "Bolje da ti ne pričam više."
 "Pričaj sad!"
 Uzdiše. Vrti glavom. Pije, pije, pije. "Jebem mu. Izgledao je kao životinja koju je neko progonio danima. Za tih nedelju dana, ili tako nešto, sasvim je propao. Pa, znaš ga, bio je čak i buckast, stalno rumen; ma ceo je bio živ! A tada, mislim kad su ga izveli iz ćelije da ga odvedu na giljotinu, tada..." Pije. "Kažem ti, Vojo, ono je bilo užasno. Oslabio je, pa, bar dvajs kila!"
 "Nemoj da pričaš!"
 "Da, da... Oči ko da nije ni imao, da l' mi veruješ?! Ko da ih nije ni imao! Sasvim bele, upale u lobanju. Mislim da me nije ni prepoznao kada sam mu pružio ruku. A i to! Kad je on hteo meni da pruži ruku, neki žandarm ga je krvnički udario pendrekom po šaci, sasvim bez razloga. Mislim, prvo što je bio vezan gore nego neki oceubica, a drugo što taj nije imao snage ništa više loše da uradi. Razmisli, da li će neko koga upravo vode na pogubljenje da pravi neprilike svom prijatelju? I da li mu je uopšte to na pameti, tako skrhanom... Ko zna šta su mu radili. Mada, dovoljno samo i da su ga ostavili da misli o sečivu, pa da čovek propadne. Zamisli samo, molim te, sediš između tog kamenja; jedini prijatelji su ti pacovi i bube. I sve o čemu možeš da misliš jeste o sopstvenoj smrti koja nikad nije bila bliže."
 "Užas!"
 "Ma, užas je ništa! Lilihip!"
 Voja se kratko nasmeši.
 "E, moj Vojo..."
 "I, šta je dalje bilo?"
 "Šta može da bude? Poveli su nas kroz taj lavirint uzanih hodnika, sve dok nismo došli do nekakvog proširenja. Sa suprotne strane te sobice, bila su vrata. Čim smo naišli, otvorio ih je neki krezavi starac. Ali, stvarno ne znam kako sam zapamtio tog matorog, kada je iza njega, čim je malčice odkrišnuo vrata, zablistala giljotina! Cela stvar nije dugo trajala. Ivana su pitali da li ima zadnjih želja. On jadan ništa nije ni rekao. Samo je zurio u sečivo. Onda su mene naterali da potpišem nekakav dokument da se slažem kako je sve prošlo regularno. A onda su ga položili na tu spravu. Jadnik se nije ni opirao. Samo je legao i okrenuo glavu ka meni. Nisam imao nameru da gledam to, no tako me je gledao da nisam mogao otići. Mislio sam da će, bar, zatvoriti vrata ili šta slično, ali ne. Jedan od stražara je zapalio cigaretu, drugi su pričali viceve, čiča koji je operisao oko mašine je pevao neku šansonu... Ma, da se smrzneš! I dok sam ja tako razmišljao kako je sve ovo čudovišno, kako gubim prijatelja, kako je njemu sada... začulo se jedno vuš! i Ivanova glava se skljokala u korpu. Ne pitaj me šta je sve posle bilo, jer se ne sećam. Probudio sam se u svom stanu, ispovraćan i sa bolom u glavi."
 Ćute. Voja jedva prevaljuje.
 "I?"
 "M?"
 "Reko' i? U smislu, jesi li ga sahranio ili šta?"
 "Nisam. Kremirao sam ga."
 Klima glavom.
 "Zato sam i rekao da je u kolima - urna je u gepeku."
 "Zašto si, uopšte, došao?"
 "Lepa dobrodošlica!"
 "Ma, mislio sam, zašto si vukao urnu i to?"
 "Ne znam. Tamo sam znao čitavu bulumentu ljudi, ali nikoga nisam znao. Shvataš šta hoću da kažem?"
 "Shvatam, shvatam."
 "A i mislio sam da bi bilo lepo da pepeo sahranim u njegovom rodnom gradu, ili da ga prospemo po reci."
 "Da, to bi bilo lepo."
 "Hoćeš sa mnom?"
 "Gde?"
 "Pa, da ga sahranimo ili šta već."
 "Ne znam. Ne bih."
 Ispija. "Dobro, Vojo. Odoh, onda, ja to da obavim." Pridiže se. Ide ka predsoblju, ka mantilu. Voja ga prati.
 "Važi, Milovane. Dođi posle, da ručamo zajedno."
 "Videću, moram do još par ljudi da svratim."
 "Onda, zbogom?"
 "Videćemo." Namiguje, dok pruža ruku da se pozdrave.