Opet se zaljubljujem u tebe

Da li se ono što umre ponovo može roditi, da li se ugasli plamen može ponovo rasplamsati? O kako volim paradokse! Odgovor je: i da i ne. Da, sve može da vaskrsne i što je jednom bilo može se dogoditi opet. S druge strane, to ne bi imalo nikakvog smisla niti značaja ukoliko sa sobom ne bi donosilo novi kvalitet na ovaj svet. Ponovno rođenje u sebi uvek nosi mudrost i iskustvo prethodnog. A tako je i sa zaljubljivanjem. Iznova se mogu zaljubljivati u tebe i svaki put biće drugačije. Kako? Spontano, lepo i polako...

To što je nešto moguće ne znači da će se neminovno i dogoditi. Nekada uslove stvaramo sami, dok drugima samo svedočimo imajući talenta i sluha da se u njihovo postojanje aktivno uključimo. Dakle, zaljubljivanje smo, sigurna sam, doživeli svi. Ponovno zaljubljivanje u istu osobu samo neki... Ali, kao što ne možemo naterati sebe da se zaljubimo prvi put, jednako smo nemoćni i svaki sledeći. Zaljubljenost je stanje koje ni na jedan način ne podleže našoj volji i ma koliko želeli ne možemo sebe u njega dovesti. Pa ipak, postoje razlike, kako u samom doživljaju, tako i u svesti s kojom ćemo u doživljaju učestvovati.

Kada se prvi put zaljubimo u neku osobu namah se nađemo u stanju ni na javi, ni u snu. Veoma često ne znamo ni kada, ni kako, ni zašto nam se to dogodilo, ali ubrzo postajemo sigurni da nas odgovor ni na jedno od ovih pitanja ne zanima, i da je jedino što želimo da zauvek potraje. Pored čuvenog jata raspojasanih leptirova u našem stomaku koji nam smanjuju apetit i sve druge, trivijalne potrebe, naše čulo vida (i običnog i mentalnog) dobija sasvim nove sposobnosti. Najveća od svih sposobnosti je iznenadno umeće da baš sve obojimo u ružičaste tonove. Ovaj svet postaje lep ( i kada u njemu nisu ni potok ni cvet), sobom smo konačno zadovoljni, ništa nam nije teško i baš zato sve nam i polazi od ruke, talasi sreće oblivaju nas učestalo kao da smo na opijatima, a za voljenu osobu ovoga puta možemo sasvim sigurno reći: da ona je ta!

Nažalost, oni sa iskustvom i oni sa više tematskog znanja, odmah će pohitati da nam objasne: sve ovo je privid. Rok trajanja ograničen je na dve godine uz pomoć mnogo sreće i olakšavajućih okolnosti. Najčešće to je period od nekoliko meseci do godinu dana. To što vidiš ne postoji – sve je tvoja projekcija; to što osećaš su pomahnitali hormoni, a stanje koje voliš – čista iluzija. Ima i onih koji nisu učili zabadava visoke škole i oni raspolažu teško oborivim činjenicama: Italijanski naučnici utvrdili su da je molekul NGF (Nerve growth factor) odgovoran za ljubavnu hemiju i da je vreme njegovog opstajanja u organizmu, kod odnosa sa istim ljubavnim partnerom, samo godinu dana. Potom njegov nivo u krvi drastično opada. Lirski tipovi dobronamernih savetodavaca poželeće da nam prodrmaju ramena i kažu: „Spusti se na zemlju pre nego što o nju tresneš; Zar ti nije jasno da pre ili kasnije sledi razočaranje?“

I vi i ja znamo: nikada ih nećemo poslušati. A i zašto bi kada svako normalan priželjkuje ovakvo stanje? Ni jedna cena nije previsoka za takvu radost i levitiranje.

Da li je baš tako? Nismo li se toliko puta zaklinjali „nikada više“. Nije li period patnje i bola bio neuporedivo duži od dana u kojima smo glumili Ikara?

Lepa vest je da smo, kada se drugi put zaljubimo u istu osobu, daleko bezbedniji. Kada se šareni krilati insekti ponovo probude, mi ćemo tu osobu poznavati mnogo bolje i znaćemo njene svetle i tamne boje. Pa ipak nam neće nedostajati ona ružičasta u koju smo zamešali sopstvene nade i svoje snove.

Vaskrsnuće zaljubljivanja odvija se bez zamešateljstva. Nema iluzija, nema privida. Ta osoba je ono što jeste, ne ono što bismo mi želeli da ona bude, pa ipak u nama razgoreva novu strast i ispočetka nas osvaja. Znamo nejne slabosti i njena ograničenja, pregurali smo zajedno tri bure i dva cunamija. Plovili jedno vreme mirnim vodama, toliko mirnim da je počela da nas hvata dosada. Srećom, kormilar nije zaspao. Trgnuo se i poljubio princezu koja je takođe delovala dremljivo. I evo nas kako poput tinejdžera ponovo krademo trenutke samoće i ostavljamo poruke iznenađenja. I stojimo jedno pred drugim nagih duša i nagih tela. I osmeh zadovoljstva, zahvalnosti i radosti igra nam na licima. Na putu su da postanemo pravi majstori ljubavnog umeća.

Ovoga puta ne mogu nam ništa reći ni znalci, ni naučnici. Naprotiv, mogu da nas pitaju za savet. A mi ćemo im, jednostavno reći:

„Ovoga puta, zaljubljivanje je došlo iz Ljubavi“!