Žene su kao knjige

Žene su kao knjige, govorila je moja baka, s nekom posebnom setom na licu. Svaka žena je kao knjiga u nekoj biblioteci ili knjižari. Voli da bude primećena i pročitana, a da ipak, nekako, ostane večita tajna. Da je čitalac nikad ne ispušta iz ruke i da joj se svaki put, nanovo, vraća i divi.

Ali daleko su želje od stvarnosti. Neke knjige nikada niko ne uzme sa police, iako one godinama strpljivo i tužno čekaju da ih neko bar primeti. A, desi se često i da neke knjige budu uzete i pročitane, ali ih onda, kao nezanimljive ili dosadne, odbace, negde zature ili jednostavno vrate na policu, pa ih odatle često više nikada niko ne uzme. Ne dotakne ih čak ni prašinu sa njih da obriše. Tužna li je takva sudbina, ne dao je Bog nikome, jadikovala bi nana.

Ima i knjiga koje su jako lepo napisane, ali ih nikad niko ne pročita, a neke stradaju baš zato što su čitane. Poneka i zato što je pročitana. Pa, gde je tu pravda? Kako god okreneš, ne valja!

Neke knjige su i pohabane, ako su kroz mnogo ruku prošle. Neke od tih pohabanih, da čudo bude veće, i dalje uzimaju, da provere šta je to u njima što je nebrojeno mnogo čitalaca nateralo da ih uzmu u ruke. Kakva je njihova tajna, Bog će ga znati? Ili jednostavno, ako su bile dobre drugima, biće i nama – i tako ljudi razmišljaju, mada takve knjige retko uzimaju da zauvek budu njihove. Uzmu ih samo onako, da prelistaju, da probaju, da se ne kaže da nisu informisani.

Svi ipak vole novo, neotvoreno. Zato, polovne knjige, retko ko zadrži. Obično ih brže-bolje vrati na prašnjave police biblioteke. A, neke od tih starih, pohabanih knjiga - odjednom prestane bilo ko da uzima. I one se onda dave u prašini večnog iščekivanja, daleko bilo.

Ali, nagore je onim neotvorenim, nedodirnutim knjigama, koje nikada niko, iz nekog neznanog razloga, niti uzme sa police, niti otvori. Neretko ih niko ni pogledom ne okrzne, a kamo li dodirne. Kao da će umreti ako ih makar i pipne. Meni je takvih nepročitanih i neotvorenih, nezapaženih i nedodirnutih knjiga najžalije. Njihovo čekanje postaje večnost i tako nestanu u nekom trenutku, kao da ih nikada nije ni bilo. Grdne li sudbine, brisala je oči moja baka.

Mada, strašno je i onim knjigama koje uzme pogrešni čitalac, pa ih nikada ne razume, kolko god da ih je čitao. Neshvaćene, u bolu što ih niko ne razume, rado bi se same vratile na policu, ali problem knjige je što ih uvek nečija tuđa ruka i uzima i vraća, kad mu se i kako mu se prohte. Pa, možda je ponovo uzme i ponovo vrati, opet kako mu se prohte. A one nemoćne, zavisne od volje čitaoca.

Nije lako ni knjigama, koje zovemo bajke. Najpre ih svi hoće, a onda postaju smešne. Uvek me je spopadao strah da ne postanem knjiga – bajka (tu se nana redovno pomerala s mesta). Pa, da mi više niko ne veruje i da mi se smeju iza leđa, kako sam naivna i prevaziđena. Mada, nije baš prijatno biti ni enciklopedija. Uzmu te samo kad im nešto treba. I tako svaki put. Baš ih briga za celu tebe, svako uzme samo ono što mu treba u tom trenutku. Samo delić. Jer, niko ne sedne da pročita celu enciklopediju. I svako te gleda u delovima, a gotovo nikad niko ne posegne za celinom. I, neke delove nikad ne pročita. Niti mu trebaju. Pa, ljutila se ti il ne ljutila. Njemu je svejedno. On tera po svome.

Ima i onih koji uživaju u mirisu neotvorenih knjiga, tek izloženih. Jedan je tako samo mirisao jednu knjigu, dajući joj lažnu nadu da će je uzeti i ona je utrunula, osušila se u izlogu, sve se jadna nadajući. E, koliko takvih knjiga ima – ni broja im se ne zna…

Retki su oni koji uzmu jednu knjigu, pa im celog života stoji kraj uzglavlja, ili je svuda sa sobom nose. To samo ako je knjiga Biblija, ili neka slična, mada takvih nema mnogo. Ni knjiga, ni čitalaca.

A, i čitaoci su se izbezobrazili. Sve više se bacaju na ovaj đavolji internet, pa im knjige i ne trebaju. Zato knjige danas sve više samuju na policama, tužno se nadajući da će ih nečija ruka dodirnuti i otvoriti. Da i one postanu nečija pročitana tajna.

Neke knjige su lake, pa im se ljudi podsmevaju, sprdaju se sa njima, a neke su suviše teške, pa im niko ne prilazi. Neke su posebne i odmah skrenu pažnju na sebe, a neke su iste kao i druge, kao preslikane i prepisane, pa koju god uzmeš, kao da si sve slične pročitao.

Vole ljudi vedre knjige. Vole i radosne. One koje ulivaju optimizam. A, poneki, ima ih i takvih, vole one namrgođene i nerazumljive knjige. Mada, više se prave da ih čitaju, ali im brzo dosadi da se foliraju, i da stvaraju iluziju da im je lepo. Pa, niko normalan ne voli dosadno i suvoparno.

Retko ko voli debele knjige, mada ima i takvih, nije da nema. Ima i čitaoca koji im se iskreno dive, ali debele knjige, kako god dobre da su, danas nisu u modi. Samo one tanke, jer danas svi nekud žure, pa je za čitanje sve manje vremena ostalo.

Danas ima svakojakih knjiga. Samo nas mašta ograničava da zamislimo šta sve postoji. Ali, jedno je ostalo isto otkad je sveta i veka. Čitalac bira knjigu – a ne knjiga čitaoca. Zato, treba nešto osmisliti da i knjiga bira čitaoca. Da ona kaže: „Ja hoću tebe“, a ne samo da čeka da se neko na nju smiluje. Ili da je preporuči. I još, ko zna kakav čitalac da joj dopadne. Zamisli da joj, ne daj Bože, dopadne onaj koji uopšte i ne čita. Onaj koji samo razgleda, kao da je slikovnica u pitanju, a ne knjiga s dušom.

Ta gorka sudbina se, kako znamo i umemo, mora promeniti. Mora knjiga dobiti pravo da sama izabere svoga čitaoca. I tačka! Sve drugo je nepravda.