Kap ljudske dobrote

            Ma u kakvom obliku se manifestovalo u našim životima, zlo je kao u mitološkim pričama oličenje demonskog sveta. I svaki susret s njim nedvojbeno ostavlja tragične posledice, emotivne i duhovne rane. Svekoliko naše opstajanje nalik je predanju bez jasnih obrisa i forme, narušene ravnoteže i kosmičke harmonije. Nužno je na ovom pijadastalu kulta terora i nasilja preispitati načine i mogućnosti kako da se stvarnost naseljena grdobnim demonskim silama, koje ugrožavaju nejaku ljudsku vrstu (i ne samo nju), preoblikuje u humaniji vid postojanja u kojem vrhuni nada, vera i zračak dobrote.

            Zlo, nasilje, strah, u narodnim kazivanjima deo je autentičnog životnog iskustva, dok je svet bajke - čisti izmišljaj. Ali, upravo ta svest o mogućnosti izbavljenja (u bajci), put je napretka civilizacije, jednom rečju folklorni arhetip o demonskom u nama, ili uverenje da se pozitivnim činjenjem život može nanovo humanizovati i uravnotežiti.

            Baveći se pisanjem romana Sintetičari, čija je tema narkomanija, ni sa čim se ozbiljnije nisam suočavao no sa nasiljem u najraznovrsnijim vidovima (kroz literarno istraživanje, neposrednu komunikaciju sa zavisnicima, članovima njihovih porodica), shvativši da svaki segment u biografiji jednog narkomana predstavlja - akt zlostavljanja. I mislim da je u tom simbolički demonskom svetu svaki novi dan zapravo - noć u kojoj magija zadovoljstva brzo nestaje, a susret sa licem čudovišta (u ogledalu, na ulici, u strašnim psihofizičkim mukama, u naručju smrti), uboga slika uniženih, zlostavljanih, rastočenih ljudskih života. Tu niko nije zaštićen, s obzirom na nasilje nad sobom (autodestrukcija do čudesnih razmera), nad članovima porodice (u egzistencijalnom, psihološkom i fizičkom smislu), nad društvom u najširem kontekstu (kroz različite oblike delikvencije koji su nepobitna pojava kod ozbiljnih zavisnika). Istovremeno, narkoman je u predstavama drugih oličenje otpadništva, mitološka gnusoba koju treba glogovim kolcem zatočiti u htonični svet, ili okovati u lance. On je gubavac, vinovnik svih nedaća ovog vrlog sveta, biće s naličjem razuma koje nemilosrdno podseća na narušenu ravnotežu u socijalnom kosmosu.

            Mislim da sam, suočen s mnogobrojnim patnjama i predrasudama ljudskim, postao propovednik sveta bajke, ne zato što u njoj nazirem idealnu etičku formu (i u bajci, kao i crtanom filmu, nasilje je izraženi element), već zato što nam milosrdno pruža mogućnost da se svet nanovo obmane, da ponovo poverujemo u pobedu nad zlom. Zato što poseduje katarzično dejstvo, nagoneći nas da speremo sa sebe sve naslage istorije, krvavih razmirica i obračuna, da pomislimo načas da se i nasilje leči kao i zubobolja ili upala pluća, i da je kap ljudske dobrote jedini zalog opstajanju kosmosa.