Homo erectus

Erekcija. I to kakva.

Budžila se nekih sedamdeset centimetara južno od njegovih očiju. Nije je video od prekrivača kojim je grejao svoje telo. Ali u delu gde se penis nadigao jasno se ocrtavalo zadebljanje u čaršafu. I to kakvo.

Mislio je da će jutarnja dizavica brzo proći. Zato je ostao da leži, spokojan. Zamišljao je ovo i ono; prebirao po glavi različite obaveze koje su ga čekale tog dana… Sve ono što ljudi rade dok leškare u krevetu.

No, falus je ostao nepokolebljiv. Svaki put kad bi pogledao ka njemu činilo mu se kao da je klobuk ispod pamučnog prekrivala sve veći i veći.

Plašio se raka. Svih tih odvratnih izraslina po telu. Mladeža koji rastu i rastu i rastu i rastu. Stoga mu je dosta vremena oduzelo skupljanje hrabrosti da spusti ruku, tamo dole. Nije to radio polako, kako se ne bi predomislio. Sjurio je ruku ka međunožju i jednim odlučnim pokretom šake zgrabio pulsirajući ud. Na prvi stisak nije mogao da oseti ništa neuobičajno. Sa olakšanjem je nastavio da ispituje svoj organ, sad već siguran da nije problem u kancerogenim ćelijama, već o nepobitnom dokazu njegove ogromne muškosti.
Ne vadeći pipajuću ručicu iz sigurnog kiselkastog mirisa međunožja, drugom rukom je zbacio prekrivač sa svog tela. Uspravio se na jastuku i bacio pogled ka pukotini koju su stvarale njegove butine, a ispunjavao je njegov pol. Oteklo meso nicalo je iz potkresanih dlačica, prožeto debelim venama – puzavicama. Uspuzale su se do samog početka glavića. Nije bio obrezan, ali je od tolike količine krvi u sunđerastom tkivu kožica sama spala i zategla se do cakljenja. Glavić crven. Čvabalo mu je uvek bilo malčice zašiljeno – rascvetano. Ali, sada je tu bio samo zarez, smešten između dve oble kriške koje su formirale rupu.

Uhvatio ga je i drugom rukom. Držao ga je, diveći se što mu viri barem pet centimetara buzdovana. Juče je jedva mogao da ga nadigne do polovine druge šake.

Od oduševljenja nije se mnogo zanimao zašto mu se sve ovo dešava. Skočio je iz kreveta i potrčao kroz vrata spavaće sobe. Uzviknuo je ženino ime. Nju je to trglo, te je ispustila šolju na pločice kuhinjskog poda. Bila je sagnuta iznad komadića keramike i smeđih barica kafe, kada joj je prišao. Rekao joj je da ga pogleda, a ona je njemu rekla da se tera jer ju je uplašio, i zašto ju je uopšte tako zvao, mislila je da mu se nešto desilo; i jeste mu se nešto desilo; šta; pa pogledaj! I ona uspravi svoj nevini pogled, i vidi dlakave noge svog muža, i vidi kako mu se pri karlici klati – od čiste težine klati, ne klati od mlitavosti – strela. Bože šta je to; ne znam ali stavi ga u usta; neću da ga stavim; ali moraš vidi koliki je; ali neću… Žena zapuzi unazad, pa se pridigne. Osloni se o kuhinjski element i pilji – ta stvar pleni sve poglede u sobi. Kao crna rupa. Muž je nagovara da ga barem dotakne, ali ona neće. Plaši se. Izgleda joj neprirodno veliki, težak. Sumnja da bi sperma koja bi izbila iz njega bila previše vrela i ošurila bi se. Ipak, premišlja… On to vidi, pa joj priđe. Ali u prilaženju zakači gajtan od sokovnika, te se aparat sruši svom silinom o pločice i pomeša malo jevtine plastike sa keramikom i kafom, kao i malo žutog soka. Ona se buni da bude pažljiv, on se smeje – šta je jedan sokovnik za ovakvu moć. Prilazi joj za još jedan korak, a ona se polako penje na element. Prilazi joj još bliže i u prilasku – u klaćenju – sruši njegovu šolju, sa kafom koja ga je čekala. Šolja se razbije. Kafa ga opeče po bosim nogama. Ali on ne mari. Moć univerzuma sjurila se u njegovu stvar i on će je iskoristiti po svaku cenu. Žena je već sela na element. Zadiže dugačku majicu. Pokazuje obrijani otvor koji se rascvetao, mokar. Kao da se povećao; kao da jeste; volim te; volim i ja tebe… I čitav metar pre no što ju je mogao dotaći rukama njegov vrh nalazi prolaz kroz usmine i zariva se duboko, preduboko. Ona ječi, skiči, uzvikuje: nije sigurna sviđa li joj se ili bi da prestane, ali jedno zna – ovakva prilika se ne propušta. On joj prilazi, istom brzinom. Klizi u nju sa neverovatnom lakoćom. Prodire gde još nikada nije bio. Gura se i tare, i mazi delove njene unutrašnjosti koje je mogao samo da zamisli, ako bi o njoj mislio kroz ljudsku anatomiju. Probija se, tiska se, pokušava da joj se ceo podari. Ženino telo ispušta trzaj za trzajem, iako joj je muževljev ud odavno probio creva, odavno probušio pluća, razderao bubrege, zarovario po srcu, obmotao se oko grudnog koša i stigao do grla. Ali još nije bio ceo unutra, te je on gurao i gurao i gurao, sve dok ženino oko nije ispalo, a umesto njega se pojavio usijani vrh. Utom, kad je ona odavno bila prokolčena, a on blizu svog vrhunca, u kuhinju uleti njihov trogodišnji sinčić. Promumlao je nešto kao – mama – on je trznuo još jednom, uzviknuo je i on mama, a mlaz gustog, belog kokosovog soka prokuljao je kroz čvabalo; preleteo je kuhinju i sručio se na sinčića, ubivši ga na mestu. On vrisnu, pokuša da izvuče zmiju iz njenog legla, ali se ona previše čvrsto držala za kosti njegove žene. Previše je duboko rila po mišićima i previše se dobro uplela oko tetiva i creva da nikako nije mogao da se oslobodi nje. Pa guraj, pa guraj, pa pusti me; ali nema odgovora. Samo jedno mokro oko, zagledano ni u šta određeno, samo malo u smrt. Lupio je ženi šamar – ne bi li je osvestio. Njeno telo se skljokalo sa kuhinjskog elementa na pod. Povuklo je njega za sobom i oboje su ležali u lokvi soka i kafe, i komadićima plastike i keramike. A penis je sve više i više napredovao kroz ženino oko, pokušavajući da se izvije dovoljno u stranu i zgrabi nogu od stola. Iz njegovog vrha tekla je bela slina, bela haljina Morane kojoj je on pokušao da pobegne.

Grabeći dalje od žene, grabeći dalje od nepokretnog sina, rušeći sve pred sobom svojom nemerljivom muškošću – vremenom je ispunio zapreminu čitave kuće, čitavog grada, čitavog sveta – veliko klupko uda.