Šta li Japanke?

Omiljenoj trojci

Sede u kafiću i piju zeleni čaj, jer je zdrav.
Kafić je miran, neprijatno tih. Prepun je, ali muzika jedva da se čuje. I zbog toga, ljudi koji su popunili zapreminu kafića (smestivši se udobno u neudobnim metalnim stolicama, kraj premalih limenih stolova) nikako ne mogu sebi dati oduška; prosto im ne ide u tome da se raspričaju, razgalame, da govore o svemu i svačemu; već svi samo sede, srču, piju ili jedu svoja pića i tek, tu i tamo, promuvaju koju reč – plaše se da bi drugi mogli čuti njihove tajne.
Niko se ne ljubi.
To i prokomentariše jedna od njih dve. Druga se zagledala u nešto kroz velike ploče stakla - koje boravak unutra odvajaju od boravka napolju, pa zato i utiču na cenu pića – pa je nije čula.
Jedna od njih dve, ona sa crnom kosom spletenom u kiku koja se lenjo izvaljuje po celom vratu i deset centimetara leđa – baš ta od njih dve, ponovi svoj zaključak.
Druga, sa plavom kosom podšisanom do iznad ušiju (Savršenih: ni previše malih, ni previše velikih, ni previše tankih, ni previše debelih, sssavršenih ušiju.), ovog puta je čuje. Ali ne haje. Uporno pilji u stakleni zid i traži; nekoga, nešto, bilo koga ili bilo šta što bi je pomerilo odatle. Oseća kako bi mogla da izjuri kroz staklo. Kako je srča zabodena u bledu, sitnim dlakama prekrivenu kožu nimalo ne bi sputala. Kako bi pobegla, kako bi... Naravno, ostaje.
Kelner koji se akrobatskim koracima i izvijanjem tela kreće kroz gomilu, zamenjuje staru pepeljaru sa njihovog stola novom. Radi to mahinalno, jer je primetio da ispred plave devojke stoji paklica cigareta. Nije ni obratio pažnju da ni jedna od tih cigareta nije završila – popušena ili ne – u pepeljari.
Na kelnerovom licu kao da stoji pitanje – zašto se svađate?
Nešto slično je pita i crnka, u čijoj glavi se nakupilo toliko besnih misli da su počele da cure kroz njene krupne smeđe oke; staklene oke od suzdržanih suza.
Nije joj do priče. Nije joj do toga. Do čega? Pa, toga, znaš. Svima je jasno kako to ide, svima sem onima koji očekuju odgovor. Zato je crna i opsuje, ne mogavši drugačije da izrazi svoje nezadovoljstvo, do kroz tu siktavu ružnu reč koju je tiho promuvala kroz ispucale usnice-glistice.
Plavoj pocuri suza iz desnog oka. Crna to ne primeti, jer se duri i krši ruke preko svojih velikih dojki, i gleda u svoje podlaktice, i u svoje ekstremitetima pritisnute grudi.
Plava primeti suzu tek kada joj se, u kružnoj silaznoj putanji, zaustavi u uglu usana; da baš tih sočnih, glatkih usana koje podsećaju na osvežavajuće kriške pomorandže.
To ju je trgnulo. Obazrela se kao da nije imala pojma gde je. Kada se setila svih bolnih pojedinosti mesta u kojem su se zatekle, šmrcnula je. Da li je to bio kratki izraz jadikovanja, da li nešto što radi refleksno, nikada nećemo saznati.
Brzo je pohrlila ka pakli. Izvadila je jednu cigaretu, negde iz dubine praznjikave kutije izvukla je i jevtini zeleni upaljač i uz jedan, dva, tri, četiri okretanja kresiva uspela da zapali vršak koji se zacrveneo, pa zatamneo, pa izbacio dim, i onda nastavio tiho da gori, ejakulirajući čeličnu izmaglicu.
Između unošenja i iznošenja nikotina i katrana, srknula bi čaj; hladnu, mutnu smesu iz koje je zaboravila da izvadi kesicu, oko koje se napravila bela bala.
Pio joj se čaj. Nije joj se pio tako. Pozvala je kelnera, naručila novi čaj, i taman kad je uredno ošišani dečko u kecelji otišao po išteno, setila se da nema para. Kratak nalet znoja splasnuo je vrlo brzo, setivši se da druga osoba za tim stolom ima novca. Izvini, ne znam zašto sam, ma nije problem imam kinte, ma znam, ali bezveze, ali nije problem...
I zasmeju se. Tek tako, zbog banalnosti njihove pristojnosti oko toga ko će da plati koji račun, tek tako su se nasmejale. Smeh je prešao u grohot, čak su im i suze pocurele.
Ona je dobila svoj čaj, ona ga je posrkala, popušila još jednu cigaretu; ona druga je platila čajeve, premestila kaiš tašne sa ruba naslona stolice na svoje mesnato rame i izašla iz kafića, praćena prvom.
Kaskale su ulicama, kroz ljude, bez reči. Skrenule su nekoliko puta, sačekale nekoliko semafora, otključale nekoliko brava i ubrzo se našle u malom stanu. Nešto ih je odvuklo tamo, isto tako kao što ih je nešto odvuklo pravo do prvog ležaja. No, negde na pola puta do svršavanja, crna ipak shvati da je sve to uradila ne zato što su se nasmejale u kafiću. Ne zato što je time sve rešeno. Ne... Već zato što je znala da je plavoj ovo mučno. Zato što je htela da je povredi. A plava je, kilometrima daleko od svog parčeta zadovoljenja, ipak shvatila da joj nije bilo stalo do svih ovih putenih gluposti, i da je jedino htela da se upusti u celu tu stvar kako bi napakostila crnoj kada bi ona svršila, a ona – plava – ostala da leži pored nje kao mrtva riba. Crna bi onda plakala, nezadovoljna svojim neumećem da zadovolji.
Minutima kasnije, tako je i bilo.
Plava se osećala neprijatno kada je bila gola, pa se pokrila debelim jorganom. Virile su joj samo tanane ruke kojima je palila to malo cigareta što joj je preostalo. Crna je, rumena i zadihana, ležala pokrivena samo po leđima. Malo je suza pustila i jastuk ih je brzo upio.
Nikom ništa.
Nešto je trebalo reći.
Trtlja crna. Plava slabo reaguje, ali ne ignoriše. Crna to prihvata kao spremnost na svaku temu, pa se hvata najaktuelnije. Pokušava da se opravda kroz priču: čula sam da ovi rade to ovako, oni onako, a tamo sam čitala... Plavoj je užasno mučno da je sluša, užasno dosadno i naporno. Klima glavom, smeška se kad se i crna smeje i puši, nadajući se da će i ona iscureti na drugom kraju cigarete, zajedno sa dimom. I, kao dim, mogla bi da se provuče ispod vrata i rasprši u promaji koja je zavijala zgradom.
Ali, crna ne prestaje sa svojom pričom. I Bušmanke samo ćute; i nije istina da su Francuskinje; i kada bi sve Nemice; a šta li Japanke pričaju za vreme; njihov jezik je tako grub; mada i Nemci...
Plava sklapa oči. Odlazi.
Crna naglo zaćuti. Okrene se i plače; tiho – pristojno – da je niko ne čuje.